U pet popodne

Na kauču, na naslonu, s pedantno zategnutom prostirkom od pliša, stoje jedan naspram drugog, jastuci presvučeni satenom. Kao i prekrivač, u boji su starog zlata. To je prostirka za svečane prilike. Na sredini je još jedan jastuk, na koji je naslonjena velika lutka u plavoj haljini sa čipkom. Lice lutke je belo, sa velikim crvenkastim pečatima, i očima širom otvorenim, s dugim trepavicama.
Popravila je cipelicu na lutkinoj levoj nozi, raširila joj ravnomerno haljinu, pa sa stola sklonila kremu za lice, koja joj služi i za ruke.
Vrativši se iz male kuhinje, donela je kristalnu činiju s bombonama i stavila nasred miljea na stolu. Taj je bio poslednji od njenih rukotvorina.
Spremna, sela je na stolcu sa naslonom preko koga je bio takođe jedan raskošan milje, isto njenih ruku delo. Malo se zajapurila od iščekivanja oštrog zvona na vratima.

„U pet popodne“, rekao je.

Na zidnom satu je bilo deset do pet. Možda zazvoni ranije. Možda zakasni. Šarena mačka je mjauknula kraj njenih nogu, pa se trgnu.

„Trebalo bi joj napuniti činijicu, da bi bila mirna. Ume ona tako, kada dođu gosti…“
Ustade da to i učini. Mačka je samo malo liznula hranu i pošla za njom u sobu. A soba je bila i spavaća i primaća istovremeno.

U pet sati i dva široka razmaka velike kazaljke, zazvoni zvono na vratima.
Trgla se celim telom, pa i stolica s njom. Zatežući suknju na kukovima, pođe k vratima. Pred njom se pojavi šešir u ruci, koji joj se kljlanjao. Lice, kao da je tek potom stiglo iz mraka hodnika.
Bilo je to lice muškarca neodređene starosti, svetlo, brižljivo izbrijano, sa uskim, sivim očima.
Uzeo je u svoju ruku, hladnu i koščatu, njenu staru, ali toplu, malo pre toga namazanu kremom i prineo tankim usnama. Jeza joj je protrčala svim pršljenovima. Mačka je pobegla pod sto, uspela je to da primeti.

„Izvolite, smestite se u fotelju.“
„Ne bih, zbog kičme. Radije bih u stolicu.“
„Slobodno. Kako god želite.“
Kada je seo, spustio je sivi šešir na sto, kraj činije s bombonama.

„Jeste li za kafu ili čaj?“
„Ni jedno ni drugo. Ako može, samo vrela voda. Imam ja svoj napitak. Za bronhije.“
„Imate problem s bronhijama?“
„Nemam. Ali, da ne bih imao. Sve je dobro preduprediti.“
„Da, tako i ja… čuvam se, koliko mogu…“
„Ne znam, baš…“ – i naglo stade usred rečenice.
„Šta ste rekli?“
„Ništa, ništa…“
„Dobro… onda, odoh za toplu vodu.“
„Vrelu.“
„Da, da… vrelu.“

Donese u metalnom ibriku vodu i uspe mu u veliku šolju s roze cvetovima. On iz unutrašnjeg džepa krutog sivog odela izvadi mali zavežljaj i prosu prah iz njega u šolju.
„Kašičica?“
„Da, hvala.“
Gledala ga je dok je ispijao. Lice mu nije ni tada imalo nikakve grimase, izgledalo je kao da su usta otvorena samo kao imitacija, kao… da, kao na nekoj lutki. Kako god, tekućina beše ispijena.

„Dakle, Vi biste stan da ostavite svojoj mački?“
„Da, imam samo nju.“
„Ne mislite da je to pomalo ludo?“
„Možda. Ali, imam pravo na to. To je moja dobra volja, poslednja…“
„I baš mački?! Ne postoji neko ljudsko biće kome je potrebno?“
„Niste shvatili. Nekom, ko bi uz stan prihvatio mačku. Nekom, kome je potreban stan, ali ko bi uz stan uzeo i moju Pakicu, kako bi ona ostala u svom domu, jedinom koji je imala. To je uslov.“
„A ko bi taj bio?“
„Ne znam. Pokazaće se. Uskoro, nadam se.“
„Mislite da Vam se bliži vreme?“
Njegov pogled pri izgovoru poslednje reči je bio siv, kao pred nevreme.
„Niko to ne zna.“
„Možda zna.“
„Molim? Šta ste rekli?“
„Ništa, ništa…“ –  brzo reče i nastavi s  predmetom razgovora.
„Dobro, sastaviću dokument. Sve će biti tako kako želite. A ja ću, koliko već prekosutra, doći da Vam ga donesem na uvid, da pročitate i potpišete.“
„Drago mi je što smo se sporazumeli.“
„Nema tu šta, Vi odlučujete.“

Ispratila ga je do vrata.
„Dobro, onda, gospođo, do četvrtka u pet, kao i danas.“
„Da, da. U pet. Doviđenja…“

Kada je izašao, i mačka je, ispod stola.

Do četvrtka je rešila da povadi svu svoju najbolju odeću, posteljinu, najlepše i najočuvanije posuđe. Kako koju stvar je dodirnula, setila se jasno te godine, baš tog dana, kada ju je unela u svoj dom. Slike su joj bile tako sveže i stvarne, kao da se upravo odvijaju pred njenim očima.

Osećala je da joj je ostalo ono ushićenje, nekadašnje, kada ih je odabirala i radovala se što će uživati u njima. Ali ne zato što su to vredne stvari, a i nisu, već zato što je za nju svaka imala neka magična svojstva. Svaka je predstavljala simbol, imala svoju ulogu, kao u pozorištu, onoga što je trebalo da ima u stvarnom životu, a nije imala. A zašto nije imala? To je još uvek velika zagonetka za nju…
Da li se plašila života ili mu se toliko divila, da od divljenja nije stigla da ga živi kao svoj, već uvek tuđ?
Još se nije načudila životu, a sada treba smrti da se iznenadi. Nije znala kako, a da to ne bude s užasom u pozadini, dok joj se užas ceri u lice.
Ipak, uspela je da sakupi sve te stvari nasred svoje male, ali uredne spavaće-primaće sobe.

U četvrtak, tačno u pet i dva i po zamaha velike kazaljke, zazvonilo je na vratima. Bio je to sivi čovek. Ubrzo se susreo sa šarenom hrpom nasred sobe.

„Dobar dan. Kao što vidite, ovde je gomila svega najvrednijeg što imam. Da se popiše, jer ne mogu svega da se setim dok mi nije pred očima.“
„Hmm. Vi baš umete da komplikujete.“
„Molim?“
„Ništa, ništa…“

Morao je ostati do večeri, da bi se svaka stavka upisala u tefter za sastavljanje testamenta.
„Eto, i ova činija s bombonama još je ostala.“
„Svakako, bez bombona“ – više nije mogao da izbegne zajedljivost, jer je upravo načinio impozantan spisak jedne epohe.

Mačka je sve vreme bila pod stolom, pa je ipak mogla da nanjuši gosta, tačnije, njegove cipele. Nimalo joj se nije dopao taj miris.

Kao sredstvo za okrepljenje, tražio je opet vrelu vodu, za svoj napitak. Dok je sipala vodu u ibrik, mašio se za bombonu iz one činije nasred stola. Mačka začu šuškanje papira i iziđe odozdo.
„Simptična je ova ciculjka.“

To „ciculjka“ iz tih ukrućenih usta je zvučalo prilično neprirodno…

„Mogao bi je čovek lako zavoleti.“
„Ah, ovu je teško voleti. Svojeglavo stvorenje, pomalo divlje. Takva joj je priroda. Ja je volim, jer sam je od mačeta odgajala. Ona se samo može poštovati, kao gospodarica ove kuće.“
„Gospodarica?! „- nije mogao da se uzdrži, pa takoreći podvrisnu, s puno prezira prema takvoj izjavi za jednu običnu mačku.

Ona ne reče ništa na taj mali ispad sivog čoveka, već poslovno nastavi.
„Jesmo li sve obavili? Ima li još nešto s moje strane?“
„Nema. Ostaje samo da nađete onog ko će ispuniti uslove.“ – reče, skrenuvši pogled ka mestu odakle ga je mačka sada već otvoreno posmatrala.
„Dakle, vidimo se još jednom.“ – pritom usiljeno razvuče usta u dve crte, iz kojih izbi hladan vazduh, te ona oseti opet onu jezu. Pošao je ka vratima.

U parku u kom se često zadržavala, nakon nabavke, sedela bi dugo na klupi i posmatrala veliki krug napunjen peskom. Bilo je tu puno dece, sasvim male, pa i one veće. S druge strane tog kruga, tog dana je sedela jedna mlada žena, takoreći, devojka. I ona je isto tako posmatrala decu, samo povremeno spuštajući pogled na knjigu u krilu, čije stranice nije ni okretala, jer se uvek vraćala na istu rečenicu.

Dugo nije mogla da se seti na koga je ta mlada žena podseća. Čak je mogla i tu knjigu da prepozna, pa i tu rečenicu na stranici pedeset i osam, u četvrtom odlomku.
Pitala se, odakle joj takve sposobnosti.
A onda, kada devojka ustade, po pokretu pri ustajanju i zatezanju suknje na kukovima, shvati da je to zapravo – ona.

Nije se mnogo iznenadila. Zapravo, više je začudila ta činjenica što nije iznenađena, nego što vidi samu sebe u mladom izdanju.
Pa, kako sada sebi samoj da priđe, da je bilo šta upita? A želela je mnogo toga.
I steže joj se grlo. Bar da joj kaže, da ostavi tu knjigu, da ne zateže tu suknju – lepše je kada leprša oko nje…da ne žuri kući, da šeta, hoda, hoda…
Pratila ju je pogledom, upijajući te lake korake.

Dugo je ostala na klupi, gledajući preko puta onu praznu, na kojoj je ona, mlada ona, sedela.

I sutradan je došla u park, na istu klupu je sela. Čekala ju je. Znala je da će doći.
I zaista, noseći neki zavežljajčić, sede preko puta. Izvadi klupko iz njega i stade preplitati iglama, tako vešto kako sada ne bi ni u snu mogla. Da, znala je koja je mustra u pitanju.

Jedan mladi čovek joj priđe i upita je da li je slobodno – to je videla po pokretu njegove glave. Ona se hitro pomeri u stranu, da mu napravi mesta. Bio je tako prefinjen, a skromno obučen. On… njen… taj blagi lik, nikada zaboravljen…
Koliko ga je dugo tražila kasnije.
A sada je tu, na klupi kraj nje, ali one druge, preko puta.

Hoće li ga bar ona zadržati? Hoće li ostati s njom, a ne poći tamo gde mu mesto nije, gde ne bi trebalo da idu oni što samo za blagost znaju, što nikome zlo ne bi učinili?

Ustadoše oboje i pođoše zajedno, nekud…

Vratila se u svoj dom, svoj mali muzej uspomena.

Sedela je cele noći na nerazmeštenom kauču, naslonjena na jastuk, gledajući u lutku. A gledala je i ona nju, činilo joj se. Zapravo, ništa joj se više nije činilo.
Sve joj je bilo moguće i stvarno.
Pakica joj je bila u krilu, blago je grickajući za prste, da bi je nagnala na igru s njom.

Znala je i to da će ‘on’ doći uskoro, zazvoniće zvonce na vratima. Doći će, iako ga nije zvala.
Jednom davno, u jednoj knjizi je čitala, kako ‘on dolazi tri puta’.
Treći put kada dođe, pođeš i ti s njim.

A baš joj deluje nadmeno, pa uz to još i nervozno. Previše ljudskih osobina ima za takvu ulogu nedodirljivog i moćnog.
„Valjda je poprimio, vremenom“, pomisli.

I zaista, sutradan, u pet i tri zamaha kazaljke, zazvoni zvonce na vratima. Pakica je zafrktala. U sivom odelu, s šeširom u desnoj ruci, uđe, siguran da neće odatle izići sam.

Ona je već pripremila vrelu vodu u ibriku. Šolja s roze cvetovima bila je na stolu.

„Vi i dalje čuvate svoje bronhije? Pa, zar Vama može išta naškoditi? Vi bar imate privilegije…“
„Molim? Šta rekoste?“
„Ništa, ništa…“
„Došao sam, misleći da ste doneli odluku.“
„Pa, baš sam se pitala, otkud Vi, jer Vas nisam zvala. Odluku još nisam donela.“
„Izgledalo je da jeste. Ali, dobro, kako Vi želite.“
Pokušao je da bude uslužan. Ipak, učini mu se kako je osetio izvesnu drčnost kod nje. Izgleda da je loše procenio. Nije ni čudo. Ima toliko posla u poslednje vreme. Puno je starih, naročito udovica. A one umeju da budu tako zahtevne…

Dok je ona bila u kuhinjici, da uzme ibrik, on se mašio za činiju s bombonama. Odmota jednu i strese se od ukusa.
Mačka ovog puta nije reagovala na šuštanje papira. Ostala je pod stolom, nečim zabavljena, uprkos smradu tih cipela.

On se okrenu ka kauču, jer oseti da ga neko posmatra – i ugleda lutku. Lutka mu namignu levim okom. Pomisli da mu se učinilo. Da ga razuveri, lutka namignu još jednom.

Stiže i voda. Još dok je ibrik bio u njenoj ruci, on krene rukom da uzme paketić iz unutrašnjeg džepa, a mačka skoči na sto. Voda se prolije preko njegove ruke. Nije ga opekla, jer to ne može njemu da se desi, ali ga silno iznenadi. Zato izusti jedan ljudski uzvik:
„Ahhh!“

„Ah, rekoh ja Vama, kako ona može biti nezgodna!“ – i pođe po krpu, natopljenu hladnom vodom, da mu je stavi kao oblog, ne misleći da njemu to nije potrebno.
„Dobro je, dobro…“ – podviknu on iznervirano.

Pomisli da je ovog puta ozniljno omanuo s procenom i ustade u nameri da krene, da izleti odatle što pre.

„Danas nismo završili posao. Doći ću drugi put.“
„Dođite, samo dođite, vrata su Vam uvek kod mene otvorena.“
Dok je to izgovarala, on je već stajao u mraku hodnika u kome je tren pre toga zatreperila sijalica, pa se sasvim ugasila, uz jedno „kvrc“.

„Crkla sijalica.“ – reče ona izvinjavajući se, ali sa zadovoljstvom što se baš to desilo.
„Bar nešto…“ – promrlja  sivi čovek.
„Molim?“
„Ništa, ništa… Vidimo se.“ – to reče i krenu niz stepenice po mraku.

Još nije ni zatvorila vrata, kada sa podnožja stepenica začu glasno „tup – tup“. Pa opet, i treće, snažno „tup“.

Sivi, nervozni čovek, koji svuda seje strah i trepet, upravo se spotakao o razvezane pertle i smandrljao niz stepenice zgrade, u koju još dugo neće ući. Barem ne još neko vreme.
Ne pada mu na pamet!

Jedna šarena mačka na drugom spratu te zgrade sedela je na prozoru, zadovoljno ližući svoje šape.
A šta sve ona tim šapama ume…

Ivana Maj