Mećava ih je udarala u modra lica svojim bičevima. Dah iz usta se u trenu ledio i kao krte igle padao na zaleđeno tlo pod nogama. Milunka i njena unuka su žurile podno brega stiskajući naramke granja za potpalu pre nego što se mrak skroz navuče. Odeća im se od naleta vetra lepila za tela ne nudeći nikakvu zaštitu. I kroz zid od uskovitlanog snega, u sam sumrak, začu se neki daleki napev. Isprva vrlo tiho i potmulo, a onda sve glasnije i bliže. Pridruži mu se muzika i cika.
– Baba, čuješ li ovu pesmu? – povika unuka uhvativši je za ruku, pokušavajući da nadglasa fijuk vetra
– Pesmu?! Jao svatovi! – zastade Milunka u pola koraka, a licem joj prođe senka užasa. Istog momenta baci granje, zgrabi unuku za mišicu i hitro je povuče grabeći ka kući na bregu. – Brzo, brzo! Sakrij se! Da nisi pisnula slučajno!
Zavučene u mračnu ostavu, tresle su se od hladnoće i stezale vilice u strahu da ih cvokotanje zuba ne oda. Pesma i muzika su postajale sve jače i jače dok konačno ne nadglasaše fijuke vetra. Već su bili na samim vratima i lupali tolikom silinom da su šarke cvilele od nemoći. Milunka je držala ukočen prst pred ustima gledajući unuku izbečenim očima. Unuka je razumela signal, ali to nije moglo da zaustavi njenu stravu.
– Milunka! Milunka! Izađi da se proveselimo! – podvriskivale su žene, a svirači su ubrzavali tempo do usijanja. Njih dve ostaše nepomične u mračnoj ostavi. Najzad, udaranje po vratima polako prestade, a muzika poče da se utišava, kao da odlaze.
Iz straha da okrene glavu da joj ne bi krcnuo vrat, unuka u strahu baci sa strane brzi pogled na babu. Milunka je nategnuta kao struna gledala kroz pukotinu na vratima ostave, a usne su joj se micale bez glasa izgovarajući nepogrešivo reči pesme koja je upravo minula kroz njihovu avliju.
Ostavite odgovor