Nedostupnost

Prvo je ugasio zvuk. Nije ugasio telefon, to bi bilo previše teatralno, kao da nekome nešto dokazuje. Samo je povukao onu malu klizačicu u stranu, i u stanu je nastala tišina koja se ne dobija često, ona gusta, prava tišina koja se ne oseća kao pauza, nego kao prostor. Kao da je neko odškrinuo vrata na koja se dugo nije ni gledalo.

Bilo je jutro. Kafa je imala miris koji te podseća da stvari mogu da budu jednostavne, makar pet minuta. Skuvao je vodu, nasuo, sačekao. Bez ekrana. Bez brzine. Bez onog refleksa da prst već zna put do obaveštenja.

U poslednje vreme, obaveštenja su mu bila kao sitni ubodi. Ne bole odmah, ali se nagomilaju, i do večeri hodaš sa osećajem da si ceo dan negde prokrvario, a ne znaš gde tačno. Svaka poruka nosi malo tuđe hitnosti. Svaki poziv je tuđ raspored koji pokušava da preseli u tvoj. Svaka notifikacija je komadić sveta koji te poziva da se odmah pojaviš, kao da je prisustvo dug, kao da si se nekome zadužio rođenjem.

Nije bio tip koji nestaje. Bio je tip koji odgovara. Tip koji se javi. Tip koji potvrdi dolazak. Tip koji pošalje „evo stižem“ i kad ne stiže. Tip koji drži otvorena vrata čak i kad promaja počne da mu lomi misli. I umorio se od toga. Od uloge dostupnog čoveka, kao od posla koji niko ne potpisuje, ali svi očekuju da ga obavljaš.

Zato je tog jutra odlučio da uradi nešto malo i opasno: da bude nedostupan.

Nije sebi držao govor. Nije pravio plan sa tačkama i podtačkama. Samo je rekao, skoro šapatom, kao da se dogovara sa sopstvenim telom: danas ne. Danas neka svet prođe pored mene, ako ume.

Obukao se sporo, kao čovek koji se vraća sebi. Izabrao je jaknu bez razmišljanja, stavio ključeve u džep, i izašao. Napolju je bilo hladno onako kako ume da bude u gradu, ne hladnoća koja te osveži, nego ona koja te natera da spustiš glavu i ubrzaš, da se skloniš u neku radnju, u neki prevoz, u neki ekran. Ali on nije ubrzao. Hodao je kao da ima vremena, iako ga nije imao, bar ne u glavi.

Prvih dvadeset minuta bilo je lako. Kao kada preskočiš jednu naviku, pa misliš da si slobodan. Ušao je u pekaru, uzeo kiflu i jogurt, seo za sto do prozora. Nije izvadio telefon. Gledao je ljude kako idu, i prvi put posle dugo vremena video je njihove ruke. Ruke koje nose kese, ruke koje drže cigaretu, ruke koje se grčevito stežu oko telefona. Video je nervozu u ramenima, video je kako se lica menjaju u sekundi kad stigne poruka. Kao da ih neko daljinski upravlja.

Pomisli da je i on takav. I to ga je zabolelo. Ne kao drama, više kao stid.

Onda se desilo nešto što se uvek desi kada se čovek zaustavi: počeo je da čuje sebe. Ne misli, nego onu unutrašnju buku koju inače prekriju drugi. Setio se razgovora koje je odložio. Setio se kako je majci rekao „zovem te kasnije“ pa kasnije nije došlo. Setio se prijatelja koji mu je poslao dugu poruku pre mesec dana, a on je odgovorio kratko, kao da je u pitanju vreme prognoza, a ne tuđ život. Setio se i sebe kako, čak i kada odmara, stalno proverava nešto, kao da se plaši da će svet propasti ako on ne prisustvuje.

Kao da je njegov život postao raspored tuđih očekivanja.

Kad je izašao iz pekare, sunce je na trenutak udarilo u izlog i zaslepelo ga. Nije bilo ništa posebno, samo svetlost, ali mu je delovala kao znak. Kao potvrda da može. Da može da postoji bez potvrda.

Tada je telefon prvi put zatreperio. Ne zvukom, nego onim tihim drhtajem u džepu, kao šapat koji te ipak prekine. Nije ga izvadio. Nastavio je da hoda.

Posle drugog drhtaja, ruka mu je sama pošla ka džepu, kao da je tuđi refleks, ne njegov. Stao je. Uhvatio je sebe na delu. I to je bio najčudniji osećaj tog dana: shvatio je koliko mu se telo naviklo da bude na usluzi.

Ušao je u park. Sedeo je na klupi koja je bila vlažna od noći, ali ga nije bilo briga. Parkovi su jedina mesta gde grad na trenutak glumi da ima dušu. Tamo ljudi hodaju sporije, čak i oni koji se žure. Tamo se vide lica bez maski posla i obaveza. Tamo neko nahrani goluba kao da ima višak dobrote.

Dok je sedeo, video je ženu sa detetom kako se smeje nečemu što niko drugi ne čuje. Video je starca kako pažljivo namešta kapu, kao da se sprema za važan sastanak. Video je psa koji trči bez razloga, i to mu je u tom trenutku delovalo kao definicija slobode: trčati bez razloga.

Telefon je opet zatreperio. Dva puta brzo. Kao lupanje na vrata.

U njemu se nešto pomerilo. Onaj poznati talas krivice. Jer nedostupnost nije samo odsustvo, nedostupnost je poruka. I ljudi je čitaju kako hoće.

Odlučio je da ne gleda još. Dao je sebi sat vremena. Samo sat. Kao da pregovara sa zavisnošću.

Ali sat nije prošao. Prošlo je petnaest minuta i onda je zazvonilo. Ne vibracija, pravi poziv. Zaboravio je da je zvuk ugasio, ali zvuk je nekako našao put, jer su neki pozivi podešeni kao „hitni“. To ga je nasmejalo. Čak i telefon zna koga treba da pusti preko reda.

Pogledao je ime: Milica.

Milica je bila jedna od onih osoba koje se javljaju uvek kada im treba, a ćute kada ti trebaš. To je osetio mnogo puta, ali nije umeo da preseče. Čovek često nastavi da daje tamo gde mu se ne vraća, jer se navikne da uloga davanja deluje kao smisao.

Poziv je zvonio. Zvonio je dugo. Kao da pokušava da mu probije kožu.

Nije se javio.

Kad je prestalo, srce mu je lupalo kao da je uradio nešto strašno. Kao da je nekome ukrao vazduh. A nije. Samo se nije javio.

I tu se dogodila prva istina tog dana: nedostupnost izgleda kao zločin samo onima koji su se navikli na tvoj stalni pristanak.

Nakon deset minuta, stigla je poruka. Nije morao da vidi ekran da bi znao ton. Znao ga je unapred, kao što znaš ukus nečega što si već mnogo puta probao.

Ipak, izvadio je telefon. Otključao.

Prvo poruke:
„Jesi dobro?“
„Javi se, molim te.“
„Halo?“

Četiri propuštena poziva. Tri od Milice, jedan nepoznat broj.

Pa onda Viber grupa: „Ekipa“. Pedeset novih poruka. Neko se dogovara za večeras, neko šalje mim, neko se svađa oko mesta. A onda jedna rečenica koju je uhvatio kao udarac: „Šta je s njim, opet kulira.“

Rečenica je imala onu lakoću kojom se ljudi oslobađaju odgovornosti. Kao da je njegovo povlačenje dokaz karaktera, ne umora. Kao da je on dužan da bude tu da bi drugi imali osećaj da svet funkcioniše.

Ušao je u Instagram. Ne zato što je hteo, nego zato što je prst već znao. Video je storije, video je lica, video je kafiće, video je tuđu sreću koja se pakuje u deset sekundi. I osetio je kako mu se stomak steže. Jer tuđa sreća je često samo tuđa poza, ali je mozak prima kao stvarnost, i onda te pogodi kao realnost.

Ispod storija, DM od jedne osobe s kojom se neko vreme dopisivao. Duži tekst. Počinjao je sa: „Ok, vidim.“

Zastao je. Pročitao.

„Ok, vidim. Znači to je to. Ne moraš ništa da kažeš. Samo mi je smešno koliko ljudi ume da glumi prisutnost dok im odgovara. Uživaj.“

To „uživaj“ je bilo kao zalupnjena vrata. Ne zato što mu je stalo do te osobe više nego do drugih, već zato što je tekst pogodio pravo mesto: on je zaista glumio prisutnost. Glumio je i kada nije imao snage. Glumio je i kada je bio prazan. Glumio je da je tu, da je raspoložen, da može, da hoće.

Kao da je život postao pozornica na kojoj ne smeš da odeš iza zavese.

Sedao je na klupi i gledao u telefon kao u predmet koji je odjednom postao opasan. Ne zato što je telefon. Nego zato što je oko njega sagrađen ceo sistem očekivanja.

Nedostupnost, shvatio je, nije samo „ne javljam se“. Nedostupnost je test: da li te ljudi vole ili koriste? Da li ti se javljaju zbog tebe ili zbog osećaja kontrole? Da li su ti bliski ili samo naviknuti?

Vratio je telefon u džep. Duboko udahnuo. I odlučio da nastavi.

Prošetao je do reke. Voda je bila tamna, mirna, i išla je dalje bez obzira na sve. Voda nikome ne odgovara na poruke. Voda nikome ne objašnjava zašto ćuti. Voda samo ide. I u tome je njena moć.

Stajao je na ogradi i gledao kako se površina lomi na sitne talase. Pomislio je koliko bi voleo da može tako. Da ide. Da se kreće bez potrebe da se opravdava.

Telefon je opet zatreperio. Ovaj put poruka od majke.

„Sine, javi se kad vidiš. Nisam mogla da te dobijem.“

Nema optužbe. Nema drame. Samo jedna rečenica koja te vrati na zemlju. Njemu se grlo steglo. Jer majčina poruka je uvek drugačija. Ona nosi brigu koja nije navika, nego ljubav koja nema uslove.

Odgovorio je odmah: „Tu sam. Sve je ok. Samo sam danas malo bez telefona.“

Napisao je „bez telefona“ kao da je napisao „bez duše“. Kao da je to nešto ekstremno.

Majka je odgovorila: „Dobro. Samo sam htela da čujem.“

I tu, u te tri rečenice, stala je razlika između prave i lažne bliskosti. Prava bliskost traži kontakt da proveri da si živ. Lažna bliskost traži kontakt da proveri da si dostupan.

Nastavio je da hoda. Osetio je malo olakšanje. Kao da je uradio nešto normalno. Kao da je vratio granicu na mesto.

A onda, negde oko podneva, desila se stvar koju nije očekivao: počeo je da oseća glad. Pravu glad, ne onu nervoznu koju lečiš grickalicama dok skroluješ. Glad koja ti kaže da si telo. Da nisi samo glava, samo raspored, samo odgovor.

Ušao je u mali restoran, naručio pasulj. Jeo je polako. Gledao ljude oko sebe. Dvoje mladih za stolom, gledaju u telefone dok im hrana hladi. Stariji par, ćute, ali su okrenuti jedno ka drugom. Konobarica koja se smeje nečemu što joj je neko rekao, pa se brzo uozbilji jer posao. Sve je bilo jasno, bez potrebe za objašnjenjem.

Kad je izašao, telefon je imao još poruka. Milica je poslala još jednu: „Ok, vidim da si živ.“

Ta rečenica ga je razbesnela. Ne zato što je surova, nego zato što je navikla da on bude na raspolaganju. Kao da je on servis.

Odgovorio je mirno: „Živ sam. Danas sam nedostupan. Čujemo se sutra.“

Stavio je tačku. Prvi put posle dugo vremena. I osetio je kako mu se ruke ne tresu. Kao da je nešto u njemu reklo: konačno.

Do večeri, svet nije propao. Niko nije umro zato što se on nije javio. Niko nije ostao bez vazduha. Ali neke stvari su se promenile.

Neki ljudi su se naljutili. Neki su prestali da pišu. Neki su se ponašali kao da ih je uvredio time što je sačuvao sebe. Jedna osoba mu je poslala poruku: „E, baš dobro što nisi bio dostupan. I ja sam danas pokušao. Užasno je teško.“

Ta poruka mu je bila vrednija od svih „haha“ i „top“. Bila je kao znak da postoji neko ko razume.

Kad se vratio kući, skinuo je jaknu, seo, i nije odmah uključio zvuk. Pustio je tišinu da ostane. Kao da u stanu gaji novu biljku koju ne sme da uplaši.

Nedostupnost je postala luksuz jer je svet zaboravio da ne moraš da se javiš da bi postojao. Da ne moraš da budeš na raspolaganju da bi bio voljen. Da ne moraš da odgovoriš odmah da bi bio čovek.

Te noći je legao ranije. Telefon je ostao na stolu. Nije ga stavio pored kreveta kao stražara. Spavao je duboko, bez prekida, i san mu je bio jednostavan: hodao je pored reke, voda ide, a niko ga ne zove.

Ujutru, pre nego što je uključio zvuk, pogledao je kroz prozor. Grad je već jurio. Ljudi su već nosili svoje male požare u džepu. On je uzeo kafu, seo, i rekao sebi jednu rečenicu koja je zvučala kao zavet:

Danas ću biti dostupan onome što me čini živim.