Циљ као почетак

Пут до великих: Како ме је један кишни дан у Сомбору одвео међу највећа имена српске фотографије

У априлу ове године званично постајем члан Фото клуба „Шимановци“ и Фото-савеза Србије. Био је то почетак једног новог поглавља, али и тренутак потпуног скока у непознато. Одмах након учлањења, супруг и ја одлазимо на фото-сафари у Бездан. Стижем тамо не познајући никога. Око мене су искусне колеге фотографи, а у мојим рукама је нов објектив на Никону, апарат чије ћуди и могућности још увек у потпуности не познајем.

Време нам није ишло наруку. Дан је био суморан, а киша је упорно падала. Када смо стигли на локацију, затекли смо доста непознатих лица, али мој први, најснажнији утисак био је: ови људи функционишу као породица. Гледала сам како искусније колеге намештају моделе и, стојећи мало по страни, почела стидљиво да „крадем“ своје прве кадрове. Упркос лошем времену, то је био предиван дан проведен са опуштеним људима који на кишу нису обраћали баш никакву пажњу. Са тог сафарија понела сам приличан број фотографија и једно велико охрабрење.

Пошто живимо далеко од Сомбора, а пружила нам се прилика да останемо, одлучујемо да продужимо боравак за још једну ноћ. Ујутро одлазимо у сам град. Дочекали су нас мокри плочници и хладне капи кише које су падале за врат. Што би народ рекао: пасје време. Међутим, град је пулсирао неком необичном енергијом. Свуда је била гужва, а градом су господарили спортски дух и тркачи. Одржавао се Сомборски полумаратон.

Подигла сам свој фотоапарат и потпуно уронила у тренутак. Уживала сам фотографишући насмејане спортисте, мокре од зноја и кише, док поносно пролазе кроз циљ. Било је изузетно хладно, прсти су ми се смрзли, а врела кафа којом сам покушавала да се угрејем пекла ми је усне. Скоро да ништа од тога нисам осећала -толико ме је обузела страст према фотографисању тог људског напора и радости.

А онда, у маси тркача, моје око издваја једног човека. Нешто га је тренутно одвојило од свих осталих. Видела сам скромног, старијег маратонца на чијем се ставу, телу, па чак и оделу, видео сав тежачки живот који је претурио преко леђа. Сви ожиљци и сва тежина живота били су исписани на његовом лицу.

У мени је истог тренутка изазвао дубоко дивљење том својом борбом. Тај маратон који је трчао био је живи симбол да је живот незаустављив, да увек треба ићи напред и следити своје снове. Нема малих снова- сви су они велики. То су мали кораци који нас воде ка великом циљу.

У том делићу секунде, док је у трку пролазио поред мене, без речи и без позирања, ухватила сам тај непоновљиви моменат- његов лик у покрету, са високо подигнутим прстима у знак победе. Била је то тиха симфонија живота забележена у трену.

Тада нисам ни слутила да че ме управо та фотографија, настала у једном тмурном, кишном мајском дану у Сомбору, одвести право тамо где се преплићу светлост, уметност и вечност. На престижном фото-конкурсу Моденатор, поводом 200 година од настанка фотографије, међу одабраним радовима наћи ће се и овај мој сомборски херој.

Ту фотографију сам назвала „Циљ као почетак“. Она је сведочанство о његовој неустрашивој победи над недаћама, али и тихи сведок мог сопственог, песничког корака у свет уметности. Кроз тај прозор уловљеног тренутка, моје „Око“ и моје „Перо“ пронашли су свој пут, поносно сврставајући ову фотографију тамо где јој је и место - да вечно сведочи о животу, у самом загрљају међу великанима српске фотографије.