СЕЋАЊА: Звезда која не залази

"Она је тамо негде међу звездама, са свим мајкама што су прерано отишле и направиле најсјајније сазвежђе."

СЕЋАЊА: Звезда која не залази

И данас, када се сетим мајке, иста бол запара срце. Ништа није лакше; време, заправо, не лечи све. Успомене оживе онај кобни дан и болнички кревет. Гледајући њене руке како вире испод покривача, знала сам да је видим последњи пут. Те руке, које су ме некада мазиле по свиленој коси, сада ме дотичу само у сновима.

Јесте, нема је годинама, али није истина да је отишла заувек. Остала је закључана ту, негде дубоко у грудима, да ме кроз живот прате те драге очи. Још увек у мени одзвања песма мог детињства коју сам последњи пут рецитовала у основној школи за Осми март, не знајући да је тада последњи пут говорим њој живој:

"На језера два из бајке, личе очи моје мајке."

Од дечијих суза након њеног одласка нарасло је велико језеро туге. Временом, то се језеро у мени само ширило и продубљивало. Свака реч о њој је суза која се полако претвара у кап на папиру. То је моја непресушна суза, горка док тече, а мелем када падне на моју душу.

Време је немоћно пред нашим ливадама. Често се враћам тамо, на зелене пропланке детињства где је трава вечито мека. Тамо је срећем насмејану, онакву какву желим да је памтим, а не онакву као у болничком кревету. Она је тамо негде међу звездама, са свим мајкама које су прерано отишле и створиле најсјајније сазвежђе.

Погледајте горе, наћи ћете је сигурно. Ваша мајка је она најсјајнија звезда. Верујте ми, знам то. Она вас чува, баш као што мене чува моја. Можда она физички припада прошлости, али ја је носим у сваком свом кораку. Јер она од мене никада, баш никада, отићи неће.