Џукеле рата
Добошар:
–`ајмо волове и синове, волове и синове!
-Адреналин и спектакуларне експлозије…
-`ајмо народе, још мало па нестало, још мало па нестало!
На подијум ступа вођа зли,
са осмехом што лед у кости сли…
Његова униформа је беспрекорно испеглана. Ордење на грудима звецка и пресијава се на подневном сунцу. Испод њега окупила се група људи. Младићи и девојке, још увек голобради, очију пуних наивног жара, као сунђер упијају.
Његов глас грми преко звучника, тежак и хипнотишући, бубњеви пуцају опаки ритам:
Они нису као ми,
они верују у погрешног бога!
Сви они су зли,
кири-суте гомен!
„Младићи и девојке, децо ове наше велелепне земље! Земље, која вас је хлебом нахранила, крвавим млеком задојила, овако лепе и племените од кило меса изнедрила! Куцнуо је час! Дошло је време да на своју свету дужност одговорите! Да вратите дуг својој родној груди и пропишате мајчино млеко! Нема поговора! Потребни сте отаџбини! Дошла маца на вратанца“!
Речи му се као зараза кроз масу се раширише:
„Слобода, правда и демо(н)кратија су угрожене… „Hannibal ante portas”!
„Децо драга, анђели моји, штенци моји мили, па помислите само на све те медаље, на њихов златни сјај, на све те похвале, на параде, на масу која вам име кличе! Видећете свет, бићете хероји, ма легенде, верујте ми на реч! Хајде, не часите ни часа! Униформе, пушке на готовс! Углачајте чизме патином обећања што просух пред вас! Идемо, Он вас зове, ваш господар, мој господар Мистер Зелени зове! Па, има ли шта часније но дати живот за отаџбину!? Хајде, хајде, брже, брже, земља вас зове, Вас децо, Вас, децо, потрошне хероје… А за нас не брините на сигурном смо! Вољно ”!
Опијена маса тиранину поче да кличе:
Рат, рат, рат! Хоћемо рат, живео рат! Идемо у рат, идемо у рат! Ја ћу први, не, не ја ћу…
Џај Калика!
Шмашана Кали!
Шмашана Кали!
Генерал Свиња злокобним смехом, подругљиво…
„Ојса прске“!
Незнани човек сав у неким дроњама, неугледан, говори окупљенима:
„Стојте галије царске“! [1]„Лаж, лаж, све је то лаж и паралаж, шарена лажа… Нема светог рата, нема праведног рата! Децо, и ми смо били баш као ви! Слепи, заслепљени, лаковерни преварени, опијени, бесни и обесни! Добили пушке, послати у рат који започели нисмо! За „слободу” обукли униформе, марширали и радо отишли у рат. На непријатеља метке испалили али меци, е па они се вратише, наше месо и кожу разорише!
О дечаци мали, како смо брзо порасли,
у секунди, у бљеску,
у ударном таласу бомбе.
Спаљени удови,
угљенисано месо,
отворене утробе,
просут мозак!
Ствари које видесмо и ствари које урадисмо горе и пеку у нашим умовима, урезани у нашим сећањима, вриште у самоћи и тмини ноћи, грехове које починисмо, нико и ништа не може опрати“. Тиранине ово је протест!
Свом снагом куди масу, покушава да допре до њих:
„А ми, па ми смо само били деца, јагањци ради за клање. Рат је пакао, машина која без милости меље, дроби, ждере и вечито је жедна крви невиних! Драга децо, погледајте сада лица нас „потрошних јунака”, погледајте очи нас сломљених људи, и реците ми, шта видите? Медаље или ожиљке, похвале или ноћне море? Погледајте у очи моје и реците ми, које је боје страх“…
Ја сам свраб,
иза твојих очију!
Ја сам сенка,
у твом уму!
Ја сам гориво,
ноћних мора!
Ја сам глас,
који виче УМРИ!
Ја сам чир,
извор бола,
не можеш ме обуздати!
Генерал запени и загрме:
„Ћути, издајниче“!… „Имај бар мало части сило нечиста, бесно псето! Знам ја добро шта си ти урадио! Брда имају очи“! Погодио је право у срж…
Незнани човек врисну, бесно узврати генералу Свињи:
„Ти спомињеш част? Ти, проклети, прљави, огавни створе, па ти ни не знаш шта је то… Корачај кроз алеје пепела хиљада мртвих и упитај духове да ли је част важна. Тишина је твој одговор“!
Незнани човек себи у браду:
„Застава је била бела… Застава је била бела, бела као снег“… тихо рече у себи… „Херој рата, да то ћу бити… Углачане чизме и мирни снови“…
О Џони, знам да плакао би,
али сузе су ти пресушиле!
О Џони, знам да викао би,
али ти језик мртав лежи!
О Џони, знам да бежао би,
али ти је тело утрнуло!
О Џони, знам да си жив,
негде дубоко у своме уму!
О Џони, знам да гласови
вриште и урлају!
О Џони, Џони, Џони дечаче,
знам да трепћеш Морзеом за смрт!
Незнани човек: Децо!
Чујте смртних звона злокобни звук,
звоне крај вашег времена!
Ожалошћени лију сузе од прашине,
док певају погребну химну!
Али авај…
И тако свиње опет поједоше бисере…
Добошар:
-Чујте и почујте, даје се на знање, даје се на знање!
-Враћају се сада, сломљени људи, враћају се сада у кесама црним, враћају се сада луди. Мајке плачу, Бог носи црно…
Маса носећи ковчеге тужно поји:
Сад кад га је рат сажвакао и испљунуо,
док медаље за храброст скупљају прашину,
и машине га одржавају у животу,
Џони је само један од многих…
Генерал Свиња:
„Е сиротињо убога, ајмо још један круг… хахахаха“!
„Никада нисте смели веровати Холивуду“.
Поново загрмеше бубњеви.
Добошар:
–`ајмо волове и синове, волове и синове!
-Адреналин и спектакуларне експлозије…
-`ајмо народе, још мало па нестало, још мало па нестало!
А тамо далеко преко седам гора и седам мора, разапнута на крсту лежи мала Спес…
Тихо Спес проговара:
„Видећемо нашу децу како одрастају“?
„Видећемо нашу децу како одрастају“?
[1] Милутин Бојић – „Плава гробница“
Ostavite odgovor