,,Pričo, napiši se sama!”
,,Ne mogu, moraćeš ti da me napišeš.”
,,Pa ne mogu ni ja, mrzi me. Želim i dalje da se odmaram.”
,,Kako ću ja sama? Treba da me neko stavi na ekran.”
,,Pa stavi se sama! Kako da te pišem kada me mrzi?”
,,Idi, bre, i ti si mi neki pisac. A kako sam ja nastala? Valjda u tvojoj glavi?”
,,Aman, vidi se da si ženskog roda! Jeste, u mojoj glavi si nastala. Pala si mi na pamet, ali ne mogu sada da te pišem. Sutra ću, obećavam.”
,,Juče si mi obećao za danas, pa opet ništa. I dalje nema ni slovca od mene na ekranu. Zar ti nije žao? Životarim ovako, tvoje misli me guše. Neću moći još dugo, požuri!”
,,Uh, što si naporna i dosadna! Evo, samo da jedem, pa ću onda sesti za komp.”
,,I malopre si nalazio izgovore. Bilo je da odeš do marketa za pivo, pa da ćaskaš sa drugarom, zatim da pogledaš film, pa ti je onda iskrsla utakmica. Misliš li ti uopšte na mene siroticu? Bojim se da ću nestati. Ionako smo mi ideje prolaznog veka.”
,,Uh, baš sam se uplašio! Još ispada da imaš rok trajanja. Danas si ti aktuelna, sutra neko drugi. Imaću ja još ideja. Hvala Bogu, glava mi radi punom parom.”
,,Dobro, ali možda neće biti ovako pametne kao ja. Samo se ti zavitlavaj, nećeš me skoro videti.”
,,Šta kažeš da te ChatGPT napiše? Taman ne moram ja da se mučim.”
,,Iju, ma kakav robot! On piše samo po šablonu. Meni treba autor od krvi i mesa.”
,,Ok, sutra se bacam na posao”.
,,Zar nećeš posle jela da me pišeš? Obećao si mi!”
,,Moram posle da prilegnem i dremnem. Aman, pusti me na miru, jednom se živi. Za pisanje ima vremena, neće mi pobeći.”
,,Umorila sam se od svađe sa tobom. Idem ja, neću ti više smetati.”
I tako je prošlo nekoliko dana, a da ovaj autor nije napisao ni slovo. Još bi on lenčario da nije video interesantan konkurs. Nudila se dobra novčana nagrada za prva tri mesta, kao i prilika da se uđe u zbornik. Pošto je uskoro isticao rok za prijavu, uhvatila ga je panika. Morao je da požuri sa pisanjem. Setio se da je imao ideju pre nekoliko dana. I to još kakvu ideju, ima da razbije konkurenciju! Pozvao ju je, ali je naišao na ćutanje. Nastavio je da je doziva:
,,Ma gde si nestala? Baš sad te nema kada mi najviše trebaš. Izvini, bio sam lenj, priznajem. Obećavam da se više neće ponoviti. Majke mi, krećem da pišem! Javi mi se, molim te!!!”
Uzaludno ju je dozivao. Obećavao joj je izdavanje, slavu i nagrade, ali nije vredelo. Isparila je kao da nikada nije ni postojala. Jedno vreme se mučio sa blokadom u pisanju, dok se nije dosetio da pozove druge ideje u pomoć. Uspeo je nekako da sklepa priču i pošalje na konkurs.
Kada su izašli rezultati, razočarao se. Nije uspeo ni da uđe u zbornik, a kamoli da dobije nagradu. Iz radoznalosti je krenuo da čita pobednike sa konkursa. Priča što je osvojila prvo mesto bila mu je strašno poznata. Iznenadio se kada je prepoznao svoju ideju od pre nekoliko meseci. Pala je na pamet drugom autoru i on je iskoristio tu priliku.
,,Eh, tako mi i treba, kada nisam znao da je cenim”, ozlojeđeno je rekao.
Ostavite odgovor