Те ноћи нисам тражила чудо. Тражила сам тишину која не боли. Седела сам на ивици кревета, са рукама празним као године које су прошле. Носила сам питања која нису имала коме да се обрате. Некада сам се молила из навике, из страха, из туђих речи. Сада нисам знала ни како да почнем. Кад срце оголи све, речи остају без гласа.
Напољу је падала киша, ситна и стрпљива. Није ударала у прозор, као да је знала да сам већ сломљена.
„Ако постоји нешто што слуша“, прошапутала сам, више себи него простору око мене, „јави се само да знам да нисам сама.“ Ништа се није догодило. Небо није засветлело. Соба се није испунила светлошћу. Нисам чула глас. Само је сат наставио да откуцава време које ми је бежало.
Устала сам да затворим прозор. Тада сам га видела. Пас са улице, мокар и прљав, седео је испод прага. Дрхтао је и по мало цвилео. Гледао ме је као да ме познаје дуже него што ја познајем себе. Отворила сам врата без размишљања. Ушао је, склупчао се крај радијатора и заспао истог тренутка. Његово тело је било топло, а дах ситан и правилан. Слушала сам како му срце шапуће док дише. Села сам поред њега и заплакала. У мени је букнуо осећај да нисам сама. Добила сам одговор какав нисам замишљала.
Тада сам схватила да се чудо не јавља увек громом. Понекад долази као гладна животиња.
Као рука која тихо притисне твоје раме. Као мир који траје један удисај дуже него што си мислила да можеш да издржиш. Чудо се јави кад престанеш да га тражиш на небу, а почнеш да га препознајеш у ситницама које те спасу од тебе саме.
Те ноћи сам поверовала да је добити јутро, благослов. То ми је било довољно.
Ostavite odgovor