Svako od nas ima nešto zbog čega se kaje u životu: nešto što je uradio ili nešto što nije uradio. Ponekad želimo da to ispravimo, da to kajanje nestane. Ponekad je to moguće, ali vrlo retko; mnogo češće je potpuno nemoguće. Jer taj bitni trenutak bio je i prošao.
Nešto zbog čega se ja kajem desilo se davnih dana. Imala sam pet ili šest godina, nisam sasvim sigurna, ali znam da još nisam pošla u školu. Šetala sam sa mamom po gradu kada smo srele mladu komšinicu iz zgrade. To je bila devojka čija je sestra često pravila kolače i torte, pa bi me, kad god bi nešto mesila, zvala da posmatram. Bila sam mirna kao bubica i pažljivo posmatrala svaki njen pokret. Posebno sam se divila čaroliji kako ispod njene ruke iz šprica izlaze ruže i lišće koji ukrašavaju tortu. Komšinica koju smo srele nije mi bila toliko bliska kao njena sestra, posebno zato što je ona više spadala u kategoriju „odraslih“, jer je bila zaposlena u nekoj firmi. E, ta komšinica ponudila je mojoj mami da me odvede na sladoled, da me časti, a posle vrati kući. Mama je prihvatila.
U gradu su tada postojale samo dve poslastičarnice: jedna je bila poznata po sladoledu, krempitama i šampitama, a druga po baklavama. Sele smo u onu sa odličnim sladoledom. U to vreme kugle su bile manje, ne kao ove današnje – ogromne. Bilo je mnogo manje vrsta, odnosno ukusa sladoleda. Postojalo je svega deset ukusa: dva reda po pet velikih posuda sa sladoledom. To su bili vanila, čokolada, lešnik, pistaći, malaga, jagoda, malina, banana, limun i borovnica. Ljudi su obično naručivali tri ili četiri kugle. Naručiti po jednu od svake vrste bilo je pravo bogatstvo – i po raznovrsnosti, i po količini, i po ceni. A meni je komšinica naručila upravo to: od svake vrste po jednu.
Preda mnom se nalazila porcija u koju se jedva smestilo deset kuglica sladoleda. I u njih zabodena kašičica. Tada nije bilo dodatnih keksića, rolera, preliva i šlaga – samo sladoled. I tako: gledala sam ja u sladoled, a sladoled je gledao u mene. Ali kašičicu nisam uzimala u ruke. Komšinica me je prvo nutkala i nagovarala da probam, a onda, kako je vreme prolazilo i sladoled se topio, gotovo očajno molila da uzmem bar malo. Ja sam volela sladoled i oduvek želela da probam sve ukuse, ali zašto sam tog trenutka odbijala da ga probam – pojma nemam. Bila sam svesna da će mi se takva prilika teško ponovo ukazati, ali sladoled nisam jela. Da li sam bila uplašena, ljuta ili razočarana što me je mama ostavila, pa sam odbijanjem sladoleda to pokazivala? Ne znam. I stvarno nisam sigurna.
I danas, kad god odem u poslastičarnicu na sladoled i ne mogu da odlučim koji ću ukus da izaberem među skoro trideset vrsta, pred očima mi je slika netaknute porcije sladoleda koja se polako topi. Sada bih mogla da kupim sve vrste koje postoje, ali ne bih mogla da ih pojedem odjednom. I dan-danas se kajem zbog te propuštene prilike.
Ostavite odgovor