Palmotićeva

Prijem je bio u velikoj prostoriji sa nekoliko stolova i dvadesetak stolica. Glavna sestra je izgovarala naučenu priču o pravilima na odeljenju: „Morate da predate sve kaiševe, učkure iz trenerki, pertle, svu odeću sa dužim trakama, kao i oštre predmete: makazice, ogledalce, turpiju za nokte, pincete… Takođe, ako pijete neke lekove, i njih morate predati. Morate predati i sva hemijska sredstva za ličnu higijenu: šampon, dezodorans, kreme,…Sve će se nalaziti zaključano u ormariću u ovoj prostoriji, a kad vam nešto zatreba obratićete se dežurnoj sestri, uzeti stvar i posle korišćenja vratiti. Sobe su četvorokrevetne. Malo je tesno sada na ovom spratu jer se četvrti renovira. Nema bespotrebnog šetanja po hodnicima i nije dozvoljen boravak u sobama drugih pacijenata. Pre podne je prvo grupni sastanak sa lekarima u ovoj prostoriji,…“

     Trebalo je zapamtiti sva pravila i zabrane. Sanja je samo razmišljala kako će nositi patike bez pertli, jer su joj one bile jedina obuća, pored klompi za po sobi. Damjanove patike bile su na čičak, pa za njega to neće biti problem. Moraće da preda kuhinjski nož koji je ponela kako bi mu ljuštila voće kada mu ga kupi, jer je znala da će odbijati da jede na tom mestu. Na kraju su joj patike ostavili sa pertlama, jer su one praktično bile pod njenim stalnim nadzorom – na nogama.

   Morali su da provedu dve nedelje na psihijatriji u Palmotićevoj jer je trebalo odrediti odgovarajuću dozu leka za smirenje za Damjana. Njegova autoagresija postajala je sve izraženija i učestalija. Povređivao je samog sebe toliko da je na čelu napravio ne samo ožiljak nego i udubljenje. Bilo ga je i sve teže savladati, jer je rastao i postajao sve jači. Lekovi su postali neophodni, mada imaju mali milion loših nuspojava.

    Dečji sprat na psihijatriji se renovirao, pa su bili smešteni sprat niže, gde su inače boravili odrasli pacijenti. Zato je Sanja morala da deli krevet sa Damjanom, kao i ostale majke sa svojom decom. To je značilo da će ih u sobi biti osmoro: četiri majke i četvoro dece. Na sreću, stigli su prvi, pa je Sanja mogla da odabere krevet iza kog je bilo slobodnog prostora u koji je Damjan mogao da se zavuče, kao u svoju sigurnu zonu.

     Pored Damjana, bile su još dve devojčice i jedan dečak. Najmlađa je bila šestogodišnja devojčica, a Damjan je, sa svojih deset godina, bio najstariji. Imali su različite i još uvek ne potpuno definisane dijagnoze, ali se Damjan, sa autizmom, smatrao najtežim slučajem. Ali Damjan je bio i najprilagodljiviji. Nije dirao tuđe stvari, zapamtio je koji je njegov krevet i pravila: nema izlaska u hodnik, a po sobi ne sme da hoda samo u čarapama. Druga deca su vrištala, skakala, valjala se po podu i uzimala šta god ugledaju i šta im se svidi. Damjan bi se tada obično povlačio u svoju bezbednu zonu, zaštićen krevetom i maminim telom, i igrao se svojim tračicama od papira. Sanja bi se svako jutro izvinjavala čistačici za gomile odbačenih papirića po podu sobe, ali bi ona samo odmahnula rukom uz osmeh. Navikla je ona na svašta – papirići su bili najmanji problem. 

     Sanji je smetalo i što jedna mama slatkiše i drugu hranu ostavlja svuda na vidiku, jer time izaziva drugu decu. Pokušavala je da joj objasni da je jednostavnije skloniti hranu u ormarić nego deci stalno izricati zabrane i sprečavati ih da uzimaju tuđe stvari. Problem je bio i to što se dvoje dece plašilo da spava u mraku, dok je onoj drugoj deci smetalo upaljeno svetlo. Neki od tih problema rešili su se kada se, posle nedelju dana, susedna soba ispraznila, pa su dve mame zamolile da ih premeste tamo. Sanji je laknulo. A i Damjanu, jer je sada, s vremena na vreme, imao ceo prostor za sebe – nije morao da se sklanja u svoj ugao.

      Dani su tekli monotono: doručak, terapija za Damjana, grupni razgovor, defektološki tretman,povremeni pregledi kod specijalista, ručak, grupni rad sa malom decom i zatim slobodno popodne do večere. Grupni razgovori su bili sa svim pacijentima sa dečijeg odeljenja: majke sa decom i grupa tinejdžera sa raznim problemima. Sanja bi se uglavnom fokusirala na to da Damjan bude miran i da izdrži to vreme, pa nije mnogo obraćala pažnju na druge. A bilo je i strašno razmišljati o tome da deca od dvanaest, trinaest ili četrnaest godina treba da budu na psihijatriji. 

    Obrok na odeljenju znao je da bude naporan. Prostorija je bila mala, a trebalo je naći mesto gde bi zaklonila Damjana, koji je odbijao da jede, kako bi što manje bio uznemiren okolinom i da ne bi pobegao. Sanja je morala brzo da jede, a ponekad bi ponela sendvič u sobu. Na tretmanima je Damjan ponekad bio miran, a ponekad bi urlao. Posle ručka, majkama sa malom decom sa razvojnim problemima bio je dozvoljen izlazak u grad. Tako bi Sanja vodila Damjana da nešto pojede, tačnije, kupovali su samo pomfrit, kroasane i voće, jer je samo to želeo da jede. I dugo bi šetali okolnim ulicama. Jedno popodne su otkrili da je u blizini Botanička bašta. Damjanu se tamo jako dopalo jer je bilo tiho, nije bilo mnogo ljudi i bio je okružen prirodom. Najviše je voleo da sedi u blizini potočića, jer ga je njegov žubor umirivao. Brzo je shvatio da tamo ne smeju da se bacaju papirići.

     Jednog dana Sanja je razumela zašto je postojalo pravilo sa zaključavanjem i naizgled bezazlenih predmeta. Kada je tog dana ušla u toalet, videla je tragove krvi razmazane po pločicama. Saznala je da je jedna četrnaestogodišnja devojčica pokušala da iseče vene turpijom za nokte. Posle je stalno jedna sestra bila uz nju – nisu je puštali samu ni u toalet, niti da se istušira bez nadzora.  

      Svakoga dana posle ručka, a pre  izlaska u grad, deca sa razvojnim teškoćama imala su neku vrstu grupnog tretmana. U pratnji sestre i majki, deca bi izlazila iz bolničkog kruga i odlazila u pedesetak metara udaljenu žutu kućicu. Pored kućice nalazila se stambena zgrada sa tri ulaza. U kućici je prostor uredila neka nevladina organizacija: bilo je slikovnica, radnog materijala i igračaka. Ali bilo je tesno i mračno. Damjanu se, kao ni ostaloj deci, nije baš dopadalo da boravi tamo. Obično su ostajali kraće od predviđenih četrdesetpet minuta. 

      Jednog dana su na tom grupnom tretmanu sva deca bila uznemirana, posebno šestogodišnja devojčica. Svi su izašli ranije. Devojčica je, i kad su izašli, nastavila da urla, histeriše, a onda je počela da se baca i valja po zemlji. Majka nikako nije uspevala da je umiri. Sanja je rekla sestri da će sa Damjanom da se vrati u sobu, jer i on može da se uznemiri i to može prerasti u samopovređivanje.

Krenuli su uličicom ka bolničkom krugu. Tada je, iz poslednjeg ulaza stambene zgrade, izašao stariji gospodin sa cegerom za prodavnicu. Namršteno je pogledao prema detetu koje se valjalo i urlalo, a onda se javio Sanji: „Dobar dan“. „Dobar dan“, odgovorila je Sanja.

I tada je gospodin započeo priču: „Ovo je nečuveno. Šta mi stanari moramo da trpimo. To urlanje, to valjanje. Mi to moramo da slušamo i gledamo svaki dan. Tu decu treba skloniti, zatvoriti, da ih uopšte ne vidimo. Sramota šta nam rade.“

Sanja je shvatila da je gospodin mislio da je ona stanarka iz susednog ulaza, jer nije video da i ona dolazi iz žute kućice. Damjan je trenutno bio miran, a inače je vrlo lep dečak. Tada se još po njemu nije primećivalo da postoji neki psihički problem – na ulici je izgledao kao i sva druga tipična deca.

Sanja je pokušala da mirno reaguje na priču. „Ta deca su bolesna. Šta mislite kako je njihovim roditeljima? Oni moraju svaki dan da žive sa tim, a ponekad su nemoćni.“

„Ma ta deca su neizlečiva, zašto se uopšte pokušava nešto uraditi sa njima? Dati im lekove i zatvoriti ih“, uporno je nastavljao gospodin. Nije prestajao sa svojom pričom i žalbom. 

 U Sanji je kuvalo – od straha što postoje osobe kao taj čovek i što tako razmišljaju, do besa što uopšte postoje takve osobe. Do tada je imala sreće da se nije susretala sa takvim ljudima – ili bar niko to nije tako javno pokazivao. Više se susretala sa sažaljenjem, što takođe nije bilo lako, nego sa osudom. Spremala se da pita gospodina da li misli da bi “rešenje” bilo ono što su radili nacisti sa hendikepiranim osobama: poslati ih u gasne komore? Pitanje joj je treperilo na vrhu jezika. Onda su stigli do dela gde se uličica račvala: s leve strane bila je gvozdena ograda i ulaz u bolnički krug, a sa desne strane skretanje na glavnu ulicu. Sanja se okrenula ka gospodinu. Rekla je „Doviđenja“ i skrenula iza ograde ka bolnici. Čovek je ostao u pola reči, otvorenih usta, zureći u nju.