Možda se neke starije generacije sećaju kako su nas plašili da će da nam se vežu creva ako progutamo žvaku? Možda se sećaju i kakvih je žvaka bilo. Ja se sećam tri vrste: Bazooka – četvrtaste, skoro oblika kvadrata, deblje, sa crticom u sredini, roze i slatkaste (bilo je i belih, čini mi se), cigaret-žvake – ličile su baš na cigarete (roze ili bele) i prodavale su se ili u kutiji koja je ličila na cigarete-kutije ili na komad (i one su bile slatkaste) i Spearmint – tanke duguljaste pločice, po pet komada u pakovanju, i one su bile ljute. Od Bazooka žvaka su usta bila najpunija i od njih su mogli da se prave veliki baloni. Ja sam naučila da pravim balone od žvaka tek sa trinaest godina, kada je to pre mene naučila da radi moja petogodišnja sestra, pa me je bilo sramota da ja to ne znam.
Prva žvaka koju su mi dali bila je drugačija od svih navedenih. Bila je roze tanka traka sa crticom u sredini tako da je mogla da se prelomi i podeli na dva dela. Bilo je to pred moj polazak u školu – imala sam oko šest godina. Moram da napomenem da do tada nisam videla kako žvaka uopšte izgleda i ne sećam se da li je neko od dece sa kojom sam se igrala i žvakao žvake. Ne sećam se ni da ih je neko pominjao.
Bila sam u uzrastu kada deca prestaju da spavaju popodne i već dugo vremena nisam imala to popodnevno spavanje, ali tog dana sam, ne znam iz kog razloga, zaspala. Zaspala sam u našoj kuhinji – maloj prostoriji koja je istovremeno bila i kuhinja i trpezarija i dnevna soba za našu tročlanu porodicu. Mama je prebacila preko mene neki lagani prekrivač. Naše majke su smatrale da, kad spavamo, uvek moramo imati nešto prebačeno preko leđa i stomaka, pa makar bilo i leto.
I tako budim se ja, a mama sedi u dnu kreveta i smeši se. Dok sam ja spavala, ona je išla do samoposluge i, uz ostale stvari, kupila mi je poslasticu. Ja, onako bunovna, a mama mi pruža jednu roze trakicu, tačnije polovinu te trakice – žvaku. Ja uzimam „slatkiš“ i mrtva-ladna ga pojedem. Majka uplašena, očajna i bez reči gleda u mene (da, da, roditelji su imali strašan strah da se deci od žvake ne vežu creva) i drži onu drugu polovinu žvake. A ja, zbunjena njenim pogledom, čekam da mi da da pojedem ostatak. Kad se pribrala, pošto je shvatila da ja nemam pojma da je to žvaka i da se ne jede, objasnila mi je šta treba da radim. Nikada mi nije rekla, ali mislim da je bila danima uplašena da mi nešto ne fali od polovine te žvake.
Ostavite odgovor