Čim sam tog dana ostala sama kod kuće, počela sam da pišem. Poriv je bio toliko jak, da sam prosto nešto morala da napišem. Eto vidiš, pomislih, ne treba ostavljati ženu samu kod kuće, odmah počne da se bavi intelektualnim radom umesto da lepo opere prozore,obriše prašinu ili jednostavno presloži odeću. Eh, a šta je to što sam pisala, pitate se sigurno. Pa ne mislite valjda da ću tako lako da vam kažem! Nije da je neka velika tajna, ali ipak nije ni za javnost. Ne znam čak ni da li ću mužu da pokažem. Nisam baš sigurna. Ko zna kako bi reagovao? Možda bi me ispitivao, onako prvo malo izokola, a posle bi to moglo da bude i mnogo ozbiljnije. I šta će mi to, mislim se, neću sebi bedu na vrat da navaljujem bez potrebe. Pisala sam, pa šta! Samo, gde da sakrijem svesku? E to je već problematično.
Divan je moj muž, samo je mnogo radoznao. I ništa mu ne može promaći. Kupim nove čarape, zaboravim da ga obavestim, a on odmah počne:,,Kad si kupila te čarape?” Paaa, ne mogu da se setim, ovih dana, zaboravila sam da ti kažem. A gde si ih kupila? Znaš u onoj maloj prodavnici čarapa. Kojoj?… i sve tako. Prosto mi dosadno da mu sve tako potanko objašnjavam. Ne daj Bože da kupim neki drugi odevni predmet, a da mu ne prijavim. E tu ispitivanje ide malo šire, ali i dublje. Zato mislim, bolje mi je da sklonim ovu sveščicu, da je ne nađe slučajno pa da opet počne ispitivanje. Mislim, mislim…ništa mi ne pada na pamet. U stvari pada mi napamet svašta, ali svim mogućim mestima lako nalazim manu. Ako je ubacim u ormar može slučajno da je nađe, a onda će mu sigurno biti sumnjivo što sam je sakrila, pa će krenuti da čita. Mogla bih da je zavučem negde među knjige na policama, manja je mogućnost da je primeti, ali opet, nije isključeno. Ako je budem stavila ispod kreveta, sigurno će je nekako osetiti i pronaći. Kako , pitate se? Nemam pojma, taj čovek ima šesto čulo za te stvari. Neverovatno, ali ništa mu ne promakne. Policijski duh, šta ćeš. Krv nije voda, lepo kažu ljudi. A njegov otac je bio policajac. Srećom, ovaj moj je miroljubiv tip, ni pištolj nema. Hm… Pomislila sam čak da izađem u baštu i negde je zakopam, ali onda bi me videle komšije, a to bi tek izazvalo opštu zabunu. Ne, nikako , ne valja. Čekaj, a ako je ubacim u kesu, pa u vodokotlić? Videla sam u filmovima da tako tinejdžeri kriju drogu, a neki i oružje, pa ako se to nije skvasilo, valjda neće ni jedna obična sveska.
Ohrabrena ovom idejom, krenem da tražim odgovarajuću kesu za moju svesku. Ne ide da stavim neku sasvim običnu, ipak je to značajno za mene. Preturam po onim kesama, razgledam ih. Ova je iz parfimerije, kad sam kupila lak za nokte i maskaru. Ova je iz neke prodavnice dečije odeće, u njoj je neko doneo rođendanski poklon, a evo i one predivne kese u koju su mi ubacili gel za tuširanje i mleko za telo. Ne mogu prosto da se odlučim koju da uzmem. Toliko su mi sve lepe. Nisu mnogo velike, lepih boja, a dobrog kvaliteta, tako da voda sigurno ne bi ušla kroz njih. Na kraju se nekako odlučujem za roze kesu iz dečijeg butika, nekako mi izgleda najsvečanije. Ubacim svesku unutra i shvatim da će mi trebati neka gumica, kanap ili nešto slično, da zatvorim kesu, inače mi sve propade. Čoveče, gde ću sad to da nađem. Ispade, ovo pravi špijunski poduhvat, mislim, i osećam se nekako važno. Rovarim po kuhinjskim elementima u potrazi za nekom zaostalom gumicom i ništa. Ih, pa neće valjda sad sve da mi propadne zbog bezvezne gumice, mislim i odlazim u dečiju sobu uverena da ću tamo nešto naći. Ostavljam nered u kuhinji, jer moram da požurim, muž samo što nije stigao kući. Preturam po radnom stolu, fiokama i ne nalazim ništa. Onda mi pogled pade na igračke u korpi i setim se da na dečijim maskama postoji nekakva gumica. Brzo je skidam sa Betmena i vezujem oko moje sveske. Sad imam spreman paket. Odlično, mislim, stići ću.
Ulazim u kupatilo, penjem se na WC šolju i skidam poklopac sa vodokotlića. Sve ide po planu, mislim zadovoljno. Bacam pogled u unutrašnjost vodokotlića, spremna da se hrabro suočim sa kamencem i prljavštinom…Ali na svoj užas, u njemu vidim kesu. Lepu, crnu kesu sa nekim zlatnim slovima. Jao, znam u ovoj sam donela onaj dezodorans i afteršejv svom mužu za Dan zaljubljenih. I baš sam se čudila gde je ta kesa, svašta, otkud ovde… I čudnog je oblika. Postajem svesna škljocanja ključa u bravi. Otvaraju se ulazna vrata i na njima se pojavljuje nasmejano lice moga muža. Zbunjeno zurim u njega, držeći u ruci pištolj.
Ostavite odgovor