Pored moje kuće prolaze vozovi. Ili vlakovi ako vam se tako više sviđa. Meni je uvek bilo svejedno.
Ljudi me pitaju da li mi to smeta, da li osećam podrhtavanje tla, da li me uznemirava prodoran zvuk sirene…
Dajem im neodređene odgovore. Neuhvatljive kao vetar koji luduje ravnicom. Odgovore koje će odmah zaboraviti. Ionako im je svejdno. Ne zanima ih to zaista. Pitanja mi postavljaju tek reda radi. Ne želim da im kažem kako iz noći u noć sanjam živote putnika u vozovima, kao što sam nekada, putujući vozom sanjao živote ljudi koji žive u okolnim kućama.
Ostavite odgovor