Volim da pišem. Ne toliko da bih ispričala priču, više da bih naslikala neku situaciju. I naravno, uživam dok pišem. Uživam i dok vodim ljubav ili čitam, ali nešto iznutra tera me da i ja stvaram, šta ću. Hoću ja da pišem i ozbiljne knjige, nije da neću, uopšte nije problem u meni. Nego vidite, najbolje se osećam kada pišem u prvom licu, ko zna zašto. Dakle, pišem ja tako u prvom licu i napišem priču o ženi koja sretne tipa u autobusu i odmah sa stanice ode s njim u hotel da se kresnu. Ovo je samo zaplet, a priča može biti dobra ili loša. Objave mi na primer tu priču i ona tako uobličena, ukoričena, stigne u nečije domove.
Pročitaju je ljudi, a onda krene da ih kopka da li se to zaista dogodilo piscu priče. Pa pogledaju ko je pisao i utvrde da je u pitanju žena, što celu stvar čini još zanimljivijom. Onda gledaju koje je godište, da li je udata, šta radi, ispituju mi biografiju ne bi li tamo našli nekakve tragove promiskuiteta. Naravno, traže sliku, da vide kako izgledam. Pih, nema slike! Kakav je to izdavač, kad ne stavlja ni sliku pisca na korice!
Nikome više ne bi bilo važno da li je moja priča dobra ili ne, da li im se dopala ili ne, prosto ljudi bi se pitali da li se to stvarno dogodilo. Meni.
Dolazi mi drugarica u posetu i čim ostanemo same pita me zavereničkim glasom: I, jel’ istina?, Šta je l’ istina, pitam je zbunjeno. Ma daj, ne pravi se luda, pa ono, ono iz priče- gleda me radoznalo, da li si stvarno bila sa tipom u hotelu, i to nakon upoznavanja u busu? Mislim, nikad mi nisi ispričala ništa slično. Aaaa, to te zanima, ma to je samo priča, razumeš. Napisana je tako u prvom licu, jer tako volim da pišem. Znači nisi, uh dobro je- odgovara, a lepo vidim razočarenje na njenom licu. U sebi se pitam, što li je rekla dobro je, šta je tu dobro ili loše, nije mi uopšte jasno, ali ne želim da nastavljam razgovor o tome i tako je pitam: Šta ti rade klinci?
Ili zamislite mog muža. Radoznao čovek, sigurno bi me pitao odakle mi uopšte ideja za tako nešto, ako to nisam doživela. Pazi sad to, odakle mi ideja. Pa čoveče, zar oni pisci trilera ubijaju ljude okolo da bi dobili ideju za knjigu. Daj, molim te. Maštovita sam, eto otkud mi ideja. Kad bi samo znali kakve mi se sve misli motaju po glavi svakodnevno. Možda bi svi pobegli od mene, smejem se u sebi. Osim toga, zar je važno da li sam to zaista nekada uradila? A tek deca, sigurno bi se našao neko od njihovog društva da im kaže šta to piše njihova mama. Roditelji?!
Ne mogu više da nabrajam, sve vam je jasno. Kako dakle, da napišem roman. To je potpuno neizvodljivo u ovim okolnostima. Dobro, reći ćete vi, a što si baš navalila da pišeš o ženi, i to u prvom licu. Osim toga, šta će ti uopšte seks u romanu ili priči. Piši lepo o nečemu drugom. E ne može to tako dragi moji. Pisci uopšte ne biraju teme, ta stvar je potpuno obrnuta- teme biraju pisce. Mene su odavno izabrale, male, lične teme, priče o običnim ljudima i njihovim svetovima izgubljenim u velikim, važnim problemima. Ne zanima me ratna prošlost moje zemlje, ne zanima me suptilna kritika društva, ne zanima me muški pogled na stvarnost. Zanimaju me žene, njihova svakodnevica i njihov odnos prema ljubavi, seksu, muškarcima, deci, životu. Uostalom, bez seksa nema života. Pa kako onda da bude priče. Ili romana.
Ostavite odgovor