Тајкун и ја и друга писма
Иако делује да је нит проповедања прекинута, ово поглавље наставља истраживање корпоративне идеологије, овога пута кроз преписку. Писма и јесу дијалог, као да су сама изронила из пророчанства друге амфоре. A kад постоји таква фактографска грађа, ко јој може одолети? Нешто касније, видећемо да се кроз ову целину провлачи пророчанство и треће амфоре, које се остварује у предаји контролног пакета деоница компаније, и на самом крају и четврте, смирењем и нежношћу у окриљу природе.
Наш главни јунак Радивоје Церовић није светски позната личност, једва је познат и у локалу. Његова преписка сигурно не мења епоху у којој је настала, али доприноси да се боље сагледа како Тајкун, где је у једној од компанија Раша радио, утиче на друштво у коме живимо и радимо. Тајкун није само стварни пословни капиталиста, више је архетипски симбол моћи, подаништва и доминације. Писма углавном говоре о послу: дилемама, знању и едукацији као кључним корпоративним вредностима, погледу на приватни бизнис, о Рашином сусрету са Тајкуном. Могло би се рећи да је преписка нека врста драме о разбијању илузија.
Радивоје се дописивао са својим пријатељем који је успео да добије посао у струци у Чикагу. Његово презиме је Џунић, а нисам сигуран како му је име, јер када сам читао своје белешке после истраживања њихове преписке исписане мојим ужасним рукописом, потпуно ми је нејасно шта сам написао. (Каснијом претрагом по Архиви, открио сам да је у питању Коста Џунић, даљи потомак извесног Костадина Џунића, једног од пионира банкарства у Србији са почетка двадесетог века).
Последње писмо описује кракту сцену из Радивојевог брачног живота.
Сва ова електронска дописивања Радивоје је брижљиво одштампао, селектовао и поделио по темама, на сваку У-фолију причврстио самолепљиву белу налепницу, насловио и тако поређао у регистратор.
Ostavite odgovor