Претеко сам!
Прегледало ме је бар петнаест лекара, вероватно и више. Не знају шта ми је. Нећу да кажем да су сви лоши – нису. Али има превише оних који су уморни и опасно равнодушни. И иритантно уображени. То већ постаје проблем.
Једна млада лекарка ме шаље на додатне претраге. Питам је како човек са преко 40 степени може да шета по граду и седи у чекаоницама. Хладно ми је одговорила: „Па, ако вам је стало до здравља, урадићете то.“
Оно што ме је посебно иритирало је чукање по стомаку. Бар десет њих. К`о из песме „Туј те боле?“ …“Туј не боле, мој докторе…“. Поред свих ултразвукова, рендгена, ЦТ, они упорно чукају по стомаку. Некако ме је асоцирало да ће сваког часа да узму звечке афричких магова, па да бајају око мог стомака.
И бесомучно лекарско чукање по компјутерима. Да се сачувало све што су тако начукали, мој досије би био дебео као „Идиот“ Достојевскога. Ко ће то, побогу, да чита?
На Инфективној ме прегледају више пута. Видим ја, ништа то не ваља. Стављају ми браунилу, дају инфузију да ме мало опораве, па опет на прегледе. И до Каменице. Па назад.
Након сати чекања, негде око десет увече, шаљу ме на Интерно. Каже сестра: „Ви сте за болничко лечење, али надамо се да ће вас тамо примити… Свуда је боље него овде… Ако не, ми ћемо вас примити.“
Тамо ме прими неки лекар, пуњена кумрија без израза на лицу. Опет ритуално куцање по стомаку, па по компјутеру. Коначно пресуди: „Овај пацијент није за болничко лечење. Од куће нека иде амбулантно да се тражи узрок. Скините му браунилу!“. Само што дрвеним чекићем није лупио о лекарски сто. Ни здраво, ни довиђења.
Изађем у ходник – дугачак, пуст, сабласно жућкаст. Све ми се љуља. Две сестре, излазе и претећи крећу ка мени. Оне навалиле на моју браунилу! Ја је не дам! Само сам чекао да из дна ходника почну да климатају Зомбији.
Задихан, не баш сигуран у стварност, повлачим се према Инфективној.
Коначно кревет.
И ту почињу сцене које тешко заборављам.
Пацијент једва дише под маском за кисеоник, а сестра покушава фластером да задихтује распали апарат, не би ли нешто кисеоника дошло до болесника.
Двадесет први је век, Клиника за инфективне болести, Нови Сад.
Гурају другу боцу са кисеоником, којој фали делова. Зову „кисеоничаре“… Ја са другог кревета повремено ножним палцем придржавам цревце да кисеоник не флисује.
Мој допринос здравству Србије.
На Клиници нема лифта. Тешко је у уобразиљи створити слику како два медицинска „пратиоца“, у носиљци у каквој су Клеопатру шетали Египтом, спуштају стрмим степеништем пацијента тешког 130 килограма. Реална је опасност да се носиљка или сепет, преврне са болесником, или да сва тројица сурвају се доле, па ко мртав ко на Ургентно. После пацијента враћају истом трасом горе.
Следећег дана мислио сам да ми је последњи. Температура није падала ни по коју цену. Зовем кући, практично се опраштам. Једна сестра то чује, подвикне на мене: „Шта? Шта то причаш? Не цминздри ту! Јеси ли мушко?! Добио си нови лек, сад ће ти бити боље!“
И стварно – не само да ми је дигла дух, него је температура врло брзо почела да пада. Једна реч јача од лекова.
На Инфективној све је старо, оронуло. Кревети последња реч технике деветнаестог века. Нисте сигурни да ли је шпајз или шок-соба. Фамозни фластер, којим сестре иначе решавају све техничке проблеме, служи као квака на орману са лековима. Ту је и нож из кухиње, ако врата заглаве.
Болница у коју стижу најтежи случајеви, неретко драматично запуштени бескућници, отровани храном са ђубришта, срушеног здравља, у лошем психичком стању, нема резервних пижама. Последњу ноћ у болници преседео сам на столици крај врата. У соби није могло да се дише од смрада.
Сестре на пијаци купују топломере за своје одељење.
У смени раде по две-три сестре или техничара. Прошла поноћ, они трче ходником. Онамо пунктирају болесника у критичном стању, овај „мој“ кида браунилу са руке, тамо јаучу и зову сестре.
Начелник одељења одаје слику доброг али сломљеног човека. Чујемо — стигле нове инструкције за уштеде у раду болница… „Ја то нећу да радим! Не дозвољава ми моја професионална савест!“. Глас му дрхти.
У мом случају лекари на Инфективној су урадили заиста све што је потребно. После два месеца живота под температуром, коначно су ме вратили у стабилно стање.
Како је законски прописано, мени је уручен „информативни“ рачун за болничко лечење, који сам морао да потпишем. Коштао сам државу 108.000 динара. Запамтио сам и оне речи које немају цену.
Ostavite odgovor