Na stolu čaša,
u njoj voda koja je zaboravila da bude hladna.
Na ekranu treperi neko ime
kao riba što lupa o staklo.
Napolju komšija vuče kese,
plastika škripi,
jedan pas laje na vazduh
jer vazduh mu je jedino što ne razume.
U kuhinji ostala kašika
sa tragom meda
i tišina koja miriše na metal
kad prstom pređeš preko slavine.
Danas sam imao plan:
da ne budem brz,
da ne budem koristan,
da ne budem javna adresa.
Ali svet je došao po mene
kroz sitne vibracije,
kroz tri tačke u razgovoru,
kroz „gde si“ koje zvuči kao „duguješ“.
Pomislim:
koliko puta sam se izdao
da ne bih bio pogrešno shvaćen.
Koliko puta sam se smejao
kad nije bilo smešno,
koliko puta sam rekao „važi“
da bih sačuvao mir koji nisam ni osećao.
U ogledalu se vidi
čovek koji liči na mene
i oči koje stalno traže izlaz,
kao da je izlaz uvek na drugoj strani dana.
Na balkonu pepeljara,
u njoj cigareta koja se sama ugasila.
Tako bih i ja,
da mogu:
da nestanem bez objašnjenja,
da se ugasim tiho
i da me niko ne pita šta mi je.
Ulica svetli od reklama,
sve je poziv,
sve je „sad“,
sve je „odmah“,
sve je „klikni“.
A ja samo želim
da sedim u ovoj sobi
kao kamen na dnu reke,
da mi misli prođu preko leđa
i da me ne ponesu.
Jedna poruka stigne:
„Jesi li ljut?“
Ne.
Nisam ljut.
Samo sam umoran
od toga da moram da budem dostupan
da bi me smatrali živim.
I onda, u tom umoru,
napravim jednu malu pobunu:
ne odgovorim.
Neka stoji.
Neka bude rupa u danu.
Neka se u toj rupi čuje
kako mi srce radi
bez publike.
Neka se vidi
da postojim
i kad ćutim.
Ostavite odgovor