Пепео сећања

У бескрају плавог неба,
док сунце баца пламене стреле,
и док птице траже мало хлада,
срела сам тебе под плавим сводом,
а била сам тада тако млада.

Угледах твоје очи. очи зелене,
и пожелех тебе крај мене,
а ипак сам морала поред тебе проћи.
Ти после тога донесе немир у моје бесане ноћи.

Љубав своју давала сам
није ту било ни сажаљења ни кајања,
ватром сам и тебе запалила,
а знала сам , после кише
остаје само пепео и сећања.

Реч аутора:

„Сусрет под плавим сводом који је пробудио немир. Стихови о младости, ватри која је горела без кајања и сећању које је преживело све кише.”