Свак носи свој крст
Сад могу само да ти пишем песме,
не допирем до тебе иако бих хтела,
иако свом снагом свог бића желим,
далеко си, а седимо једно крај другог,
пружам ти руку ал додирујем празно,
а некад смо били једно цело.
Старост је полако закуцала
и одшкринула стара врата на кући;
колико год да је не желимо,
она ће тихо несметано ући.
Биће ти можда некада жао
што ми ниси више себе дао;
знам, другим си женама
несебично себе нудио,
а увече крај мене легао,
јутром се крај мене будио.
Ти си ми био све,
свет око мене пун радости,
једина љубав коју сам доживела
и пожелела све дане са тобом
да проведем у старости..
Ал' не, никако не упирем у тебе прст,
не, то никако не бих смела;
свако са рођењем носи свој крст,
а мој је овакав,
колики год га хтела или не хтела.
Зато те молим, не питај ме ништа,
пусти ту реку што живот носи,
нек' се разлије око мог тела,
нек' ми остави траг на коси;
можда није било све како сам хтела,
али једна жеља моја био си цела.
Kako ti se dopao tekst?

Љиљана Недељковић - Љиља
Љиљана Недељковић (рођена 20. јануара 1961. у Мојковићу, Крупањ) је српска уметница, ауторка и фотографкиња. Кроз аутентичан израз успешно спаја снагу документарног фотографског кадра и дубину личне, емотивне песничке речи, посвећене очувању културног и природног…
- tekstova
- 23
- čitanja
- 607
- reakcija
- 4
- komentara
- 2
- deljenja
- 16
Komentari
Još nema komentara. Budi prvi čitalac koji će piscu reći šta misli.
Писмо свом детињству
Понекад ме видите како гледам у даљину, у неки простор који не можете да ухватите. У тим тренуцима се враћам у једно мало село, у време када је свет био мирисан, топао и сигуран. Враћам се данима док је моја мајка још била ту. Сећам…
Моја једина љубави
Љубави моја једина, увек си ми био то, откад су се наше душе спојиле, срца препознала, нити сам тражила нити чекала нешто друго. Често сам са тобом трчала боса, по трави коју је јутром окупала роса, некада се са траве скренуло на камења, нисам се…
Волела сам бескрајно, дубоко
Волела сам те. Још памтим ноћи, предуге, топле, дане испуњене лепотом. Љубила сам стопе куда ходиш, срећу твоју грлила добротом. Волела сам бескрајно и дубоко, никад се ниси питао због чега, а и да јеси, шта имам од тогоа, зашто ми значиш, и после свега.…
Prazni svjetovi
Mislila sam da volim tišinu, da me liječi poslije tebe, da sam pronašla novi smisao, neke nove svjetove. Mislila sam da me liječe tuđe usne, tuđi dodiri, da smo stvorili sve iz iskona i da sam se vratila sebi. Ali lažem sebe, sve vas, tišinu…
900
Sedam godina posle
SEDAM GODINA POSLE Sedam godina je dugo vreme da čovek čeka da mu se vrati život. Dovoljno dugo da zaboravi kako izgleda jutro bez grča u stomaku, kako se diše bez kamena na grudima, kako izgleda dan u kojem telefon ne može da donese lošu…
600