Белоглави суп
(Белоглави супови су ретке птице. Са једним партнером остају доживотно и са њим гаје само једног птића. Насељавају кањон Увца у Србији)
Вазда гладан, свега сит. Стара прича, прастар мит.
Нечујан, а увек ту, волео је једну – њу.
Одан био гизди тој, несталној и проклетој,
Оштрог ока, благе душе, испратио кише, суше.
Имао је моћ у крилу, ретку, богом дану силу.
Одреко се све даљине, зарад пера те хаљине.
Муњом скован, снажан труп, белоглави верни суп:
„Лети ако је судбина, хранићу ја нашег сина.“
Над кањоном красног Увца, чувајући ред до сунца,
Стеном везан, предан сну, волео је једну – њу.
~~ ~~ ~~ ~~ ~~ ~~ ~~ ~~~~ ~~ ~~~~ ~~ ~~~~
На врх брда крајња зграда,
Кровни прозор, плафон града,
Гледам птице за којим се
Бели млазни траг распада.
Отишла је прошлог лета, лепе ноге да прошета.
Авиону ломим крила, да не лети, ту би била.
У срцу ми тешка рупа, белоглав сам попут супа.
Усрећи је врли свете, хранићу ја наше дете.
Ostavite odgovor