Бикавац
Застала сам ту гдје се сјећања роје
и гледам јесење се разлијевају боје
на брду на коме моје мисли плове
негдје у прошлост што ме често зове
да успут макар до хладњака свратим,
да звуке гитаре стиховима пратим
испод крошњи што цијело небо носе
на својим гранама и сјеном се поносе.
Узвишено брдо изнад старог града
ти си прозирни зрак сунца што пада
на ушће загрљених смарагда течних
чији таласи спајају драж обала вјечних.
Једанаест лукова моста Мехмед паше
звијезде и златокосу мјесечину зваше
да прекрије шуштавим тепихом софу
гдје некада низаше строфу по строфу,
млади пјесници и ријечи китише свима,
стари из лула одбијаше колутове дима,
древну причу зборише о Бикавцу и мосту
понекад исту, понекад другачију, просту.
Застала сам ту на брду тугом окована
као да никaда нисам шетала насмијана,
гледам га сивог, тмурног чувара долине
некада пркосног, моћног дива са висине.
Огрнут маглом Бикавац љуби облаке,
заборављен и сам сања веселе кораке,
он је ћутљиви свједок минулих времена
одавно опустошен, несвјестан промјена.
Kako ti se dopao tekst?

Viktorija
Mira Kojić Đorđević rođena 01. 11. 1957. godine. Magistar ekonomije u penziji. Piše poeziju još od srednje škole. Nosilac je mnogih opštinskih i regionalnih nagrada. Objavljivala stihove u raznim časopisima gostovala na više Televizija, na raznim pjesničkim večerima…
- tekstova
- 48
- čitanja
- 617
- reakcija
- 57
- komentara
- 4
- deljenja
- 22
Komentari
Još nema komentara. Budi prvi čitalac koji će piscu reći šta misli.
Прошла љубав
Вољела сам те у сутонима дугим кад одсјај сунца почне да се губи, када се мјесец звијездама окити, до бесвијести сам могла да те љубим. Вољела сам те кад пуца зора рана и под прозором зумбул замирише, дражесно јутро умивено росом њежном руком ти образе…
700
Ђурђевданска звона
Ђурђевданска звона звоне уранак, устај душо моја недавно стасала, умиј се јутарњом росом безбрижна срећо снагом запасана, на столу стоји славски колач, мамино умјетничко дјело, цијелу ноћ га шарала. Пробуди се најмлађи, најлуђа радости наша, сви смо се пробудили само нам се ти успавао као…
1100
Осам минута смрти
Пјесма посвећена звјерски умореном Кристиану Јосипу Перишу Пробуди се Господе из небеског сна, погледај сањивим очима планету у шта се претворила, проклети свијет који краде мирис и багрему и цвијету и ваља се у блату зла и неморала, погледај зарасле путеве и стазе, овај страшни…
3410
Prazni svjetovi
Mislila sam da volim tišinu, da me liječi poslije tebe, da sam pronašla novi smisao, neke nove svjetove. Mislila sam da me liječe tuđe usne, tuđi dodiri, da smo stvorili sve iz iskona i da sam se vratila sebi. Ali lažem sebe, sve vas, tišinu…
800
Sedam godina posle
SEDAM GODINA POSLE Sedam godina je dugo vreme da čovek čeka da mu se vrati život. Dovoljno dugo da zaboravi kako izgleda jutro bez grča u stomaku, kako se diše bez kamena na grudima, kako izgleda dan u kojem telefon ne može da donese lošu…
600