Осам минута смрти
Пјесма посвећена звјерски умореном
Кристиану Јосипу Перишу

Пробуди се Господе из небеског сна,
погледај сањивим очима планету
у шта се претворила, проклети свијет
који краде мирис и багрему и цвијету
и ваља се у блату зла и неморала,
погледај зарасле путеве и стазе,
овај страшни пораз људскога ума,
рашири своје очи што прате и пазе
и окрени се праведницима који моле
за спас тијела свезаног за кревет мрака,
јер убице ломише невином младићу
груди и ребра, а од тебе ни откуд знака.
Како си Пречисти могао преспавати
јастук смрти који мирно узима душе,
што ниси пламом и ватром спалио
руке „Анђела смрти“ које чедне гуше.
Свеприсутни видиш ли да крваримо,
и да нам демонски лик узима част.
Док Свецима испраћамо мученика
чистима се у лице смије горд и ташт.
О, Свевишњи прими у своје окриље
паћено људско биће, несуђеног оца,
осам минута страдања његовог ће
оставити печат зла бешчасног творца.
Спали врелим огњем охолог Луцифера,
да страва утихне пред твојим лицем,
и нечастиви заувијек изгори и згасне
пред ликом Периша, Предрага и Милице.
Kako ti se dopao tekst?

Viktorija
Mira Kojić Đorđević rođena 01. 11. 1957. godine. Magistar ekonomije u penziji. Piše poeziju još od srednje škole. Nosilac je mnogih opštinskih i regionalnih nagrada. Objavljivala stihove u raznim časopisima gostovala na više Televizija, na raznim pjesničkim večerima…
- tekstova
- 48
- čitanja
- 617
- reakcija
- 57
- komentara
- 4
- deljenja
- 22
Komentari
Još nema komentara. Budi prvi čitalac koji će piscu reći šta misli.
Прошла љубав
Вољела сам те у сутонима дугим кад одсјај сунца почне да се губи, када се мјесец звијездама окити, до бесвијести сам могла да те љубим. Вољела сам те кад пуца зора рана и под прозором зумбул замирише, дражесно јутро умивено росом њежном руком ти образе…
700
Ђурђевданска звона
Ђурђевданска звона звоне уранак, устај душо моја недавно стасала, умиј се јутарњом росом безбрижна срећо снагом запасана, на столу стоји славски колач, мамино умјетничко дјело, цијелу ноћ га шарала. Пробуди се најмлађи, најлуђа радости наша, сви смо се пробудили само нам се ти успавао као…
1100
Prazni svjetovi
Mislila sam da volim tišinu, da me liječi poslije tebe, da sam pronašla novi smisao, neke nove svjetove. Mislila sam da me liječe tuđe usne, tuđi dodiri, da smo stvorili sve iz iskona i da sam se vratila sebi. Ali lažem sebe, sve vas, tišinu…
800
Sedam godina posle
SEDAM GODINA POSLE Sedam godina je dugo vreme da čovek čeka da mu se vrati život. Dovoljno dugo da zaboravi kako izgleda jutro bez grča u stomaku, kako se diše bez kamena na grudima, kako izgleda dan u kojem telefon ne može da donese lošu…
600