Devojka iz tramvaja

Video sam je jutros, a dan se od tada ponaša kao tuđa soba.

U tramvaju sve uvek miriše na metal, na žurbu, na nečiji parfem koji nećeš nikad prepoznati, a opet ga nosiš u grlu.

Ona je stajala kao da joj ništa ne duguje objašnjenje.

Nije bila lepa na način koji traži odobrenje.

Bila je lepa na način koji ti pokvari planove.

U ruci je držala knjigu, ali je gledala kroz prozor kao da čita nešto što nije napisano.

Imao sam utisak da se ne vozi tramvajem, već prolazi kroz grad kao kroz misao.

Njen pogled nije bio dalek.

Njen pogled je bio tačan.

Imala je one oči koje te podsete da si i ti nekada bio neko ko veruje u tišinu.

Okrenula je glavu samo jednom, baš kad su vrata škripnula.

Taj pokret je bio mali, ali je pomerio sve u meni.

Pomislio sam da se neke sudbine rađaju iz pogrešnog ugla.

Pomislio sam da je život često samo loš tajming i dobra prilika koja prođe pored tebe.

Kosa joj je mirisala na nešto čisto, kao jutro koje još nije isprljano vestima.

Na trenutak sam zaboravio kako se zovem.

Na trenutak sam se setio kako se ćuti.

Tramvaj je poskakivao, ljudi su se gurali, a ona je ostajala mirna, kao da u sebi ima drugo vreme.

Nisam znao da li da je pogledam ili da se pretvaram da sam čovek koji ne primećuje čuda.

Primećivanje je opasno.

Primećivanje znači da si živ.

Stajao sam preblizu, a opet daleko kao ceo život.

U jednom trenutku, njena ruka se pomerila, i prstima je prešla preko ivice knjige.

To je bio gest nežniji od razgovora.

To je bio gest koji kaže: imam svoj svet.

Uplašio sam se tog sveta, kao što se čovek uplaši svetla posle dugo vremena u mraku.

Nisam joj video naslov knjige.

To me nervira.

Nervira me što mi je ostala bez dokaza, a ipak stvarnija od svega što sam danas rekao.

Tramvaj je stao.

Ona je izašla bez žurbe.

Nisam izašao.

Nisam izašao jer je u meni postojao glas koji je rekao: nemoj da kvariš.

Kao da je lepota nešto što se ne sme dirati.

Kao da je susret dovoljan sam po sebi.

Kao da je život izložba i ti si samo posetilac.

Gledao sam je kroz staklo.

Staklo je uvek mesto gde se stvarnost pretvara u čežnju.

Ona je krenula niz ulicu, a ja sam ostao u tramvaju kao čovek koji je propustio svoju stanicu, iako je stajao na njoj.

Od tada, svaka žena koju vidim nosi njen obris, i nijedna ga ne nosi.

Od tada, svaki zvuk tramvaja zvuči kao pitanja koja nisam postavio.

„Kako se zoveš?“ je najteže pitanje kad ti se sviđa tišina.

„Da li si stvarna?“ je pitanje koje se nikada ne postavlja naglas.

Smešno je koliko malo treba da se čovek razbije.

Jedan pogled.

Jedan pokret glave.

Jedan izlazak.

Sad mi deluje da je ceo moj dan samo nastavak tog trenutka.

Kao da mi je jutro dalo jednu jedinu rečenicu, i sve ostalo je fusnota.

Ne mogu da prestanem da mislim na nju.

Ne zato što je „ona“.

Nego zato što je u meni probudila čoveka koji je već dugo spavao.

I to je najopasniji deo.

Kad ti se probudi neko u tebi, više nema povratka u staru verziju dana.

Sad mi tramvaj nije prevoz.

Tramvaj mi je mesto zločina.

Mesto gde sam ukrao jedan pogled i ostao bez kazne.

Mesto gde sam izgubio šansu i dobio priču.

I sad mi ostaje samo da se nadam da će se grad ponoviti.

Da će tramvaj opet škripnuti.

Da će ona opet ući.

Da ću ovaj put imati hrabrosti da budem čovek, a ne posmatrač.

Jer u ovoj priči, jedino što boli nije to što je otišla.

Boli to što sam ja ostao.