Poslednji dodir

Klizi levim dlanom kroz vazduh kao da dodiruje površinu zamućene reke.

Obamnjena vojska se povlači, ne sluteći da ništa više nije pod njenom kontrolom.

Dok se njihove senke povlače sa table, ona spušta ruku pored tela.

Na trenutak se predomišlja da zakorači unazad i osigura poziciju.

Ali telo se još seća dodira.

Ostaje kao kamen u plićaku.

Sama i bez odbrane, još veruje da sme.

Pravi korak i štiklama gazi crno polje.

Po tabli plešu senke.

Previše mu se približila.

Oseća dah koji lebdi oko nje, topao,poznat, neumoljiv.

Pokušava konture da ublaži osmehom.

Ali više nije na potezu.

On čeka.

Drži je za puls,posmatra kao vetar što oblikuje površinu vode – sve opipljivo.

Vidi je izloženu i odjednom mu više nije privlačna.

Vilice mu se stežu.

Težina odluke pritiska svaki kvadrat šahovske table.

Od nekud se čuju trube.

Umorne vojkske spuštaju oružje, nalivaju se vinom.

Ovo više nije njihov rat.

Ona pušta pramen tamne kose da joj klizne niz lice, dotakne usne.

Zabacuje glavu, otkriva vrat.

Svaka linija tela postaje neodsvirana nota.

On to shvata kao znak.

Korača sa svog crnog polja ka njoj.

Soba je bez zvuka.

Podiže levu ruku, istu onu kojom ju je držao u zagrljaju i lagano je odguruje.

Telo joj se trza unazad, nespremno.

Žica na violini zadrhti, zakrivljujući ton.

Potez je odigran.

Partija završena.

Brzo se uspravlja.

Gleda crno polje pod stopalima.

Njeno ili njegovo?

Navlači kaput.

Skriva vrat.

Osluškuje šapat šahovskog kraja i odjek violine.

Nedovršena sinfonija.

Uzima taj poslednji dodir i stavlja ga na glavu kao krunu.

Da joj ne pojede utrobu.

Ostaje sama na crno- beloj tabli.

Sada može da se kreće u svim pravcima kao reka koja konačno nalazi more.

Oseća kako joj se dah vraća u grudi.