Projekat: Apoteoza – Poglavlje 1 i 2

Uvod

„Nemoj… Molim te, prestani. Zar stvarno toliko želiš da nas sve uništiš…?”

Ženski glas dopirao je iz daljine. Poznavao sam taj glas. Moja voljena verenica… ljubav mog života. Moje sve na svetu.

Nekada nisam mogao da zamislim dan koji nije ispunjen njenim smehom. Njenim pogledom punim života, dok smo sedeli na krovu zgrade i planirali budućnost.

Tada sam verovao da mi je to dovoljno.

A sada? Sada je doživljavam samo kao malu, bezvrednu količinu životne energije koja mi ništa ne znači.

Vid mi se potpuno izgubio. Možda je moje telo odbacilo oči kao nepotreban deo tela, a možda su i dalje zaglavljene u mojoj lobanji. U svakom slučaju, više mi nisu potrebne.

Sada vidim svet onakvim kakav zaista jeste – kao protok energije koja je svima nama dala život. Energije koju ću prisvojiti samo za sebe.

„Luka… molim te…” čuli su se jecaji koji su postajali sve tiši.

Ha… Ime koje mi više ništa ne znači, izgovoreno od osobe koju sada vidim samo kao humanoidni obris, sačinjen od bele, gotovo božanske energije koja će uskoro pripasti meni.

Ona ni ne shvata da mi ovozemaljski život više ništa ne znači.

Kada bi videla ono što ja vidim.

Kada bi osetila ono što ja osećam…

Znam. Projekat: Apoteoza trebalo je da bude naš sledeći korak u evoluciji. Novootkrivena energija koja struji kroz sav život na planeti trebalo je da nas učini nečim većim od običnih smrtnika.

Ali…

Sada, kada se nalazim usred laboratorije, u metalnom kavezu koji sav protok energije usmerava ka meni – zašto bih se zaustavio? Zašto bih želeo da budem samo malo razvijenije ljudsko biće, kada mogu da budem Bog?

„Luka… molim te, zaustavi proces. Otvori kavez i izađi iz njega. Seti se kako smo zajedno radili na tome da ljudima damo život o kojem su mogli samo da sanjaju. Kako smo želeli da napravimo raj od naše planete, svet kojim bi hodali sami anđeli. Molim te, seti se pre nego što sve to nestane… Luka…”

Da zaustavim proces? Da stvorim raj na zemlji?

Da… to su bili naši lepi snovi. Sećam ih se.

Ali sada, kada konačno vidim kako prostor i vreme pulsiraju oko mene…

Sada, kada mogu da osetim svačije misli, svačiju sreću i svačiji bol…

Sada, kada postajem jedno sa univerzumom – zar zaista treba toga da se odreknem?

Da, moje uzdignuće znači smrt za celu planetu, ali to mi više ništa ne znači.

Kamen koji besciljno juri kroz beskonačnu tamu, nastanjen najprimitivnijim organizmima… rado ću ga žrtvovati da bih postao ono čemu su se ljudi vekovima klanjali.

Njen glas više ne čujem. Na trenutak sam počeo da tražim njen obris po prostoriji. Na trenutak sam poželeo da znam da li je dobro. Poslednji trzaji ljudskosti u meni?

Sada u glavi osećam samo strah i bol svih ljudi kojima oduzimam ono što ih je činilo živima.

Mada, više za sebe ne mogu da kažem da sam to ja. Ne osećam se kao jedinka. Ne osećam individualnost.

Fizički oblik u kojem se nalazio ovaj um više ne postoji. Vidim samo energiju koja pulsira. A i ona polako tone u ništavilo… Zvuci postaju sve tiši. Sve što sam do malo pre osećao počinje da nestaje.

Sada sam nigde i svuda. Sve i ništa.

Da li sam postao Bog… ili samo prostor u kojem će se Bog nalaziti?

Da li je ovo uzdignuće – ili smrt?

Poglavlje 1: Lazarus

Arktik – 16. Mart 2056. – 07h

„Ne!!!” vrisnuo sam i naglo se uspravio u sedeći položaj. Nalazio sam se u krevetu, okupan znojem, dok mi je srce udaralo brzinom za koju nisam ni znao da je moguća.

„Ne ponovo…” promrmljao sam, pokušavajući da dođem do daha. „Ne ponovo taj prokleti san.”

Sedeo sam i slušao sopstveno disanje. Jutro je ispunjavalo polupraznu prostoriju blagim svetlom koje bi u svakome probudilo mir. Ali ne i u meni. Ovaj san bio je nešto što više nisam mogao da ignorišem. Da sam ga sanjao dva ili tri puta, možda bih to pripisao stresu. Poslu. Umoru. Mozak je sposoban za svašta kada je iscrpljen.

Ali… u poslednja dva meseca sanjao sam ga više od dvadeset puta. Isto mesto, isti događaj. Samo su se sitni detalji menjali. Kraj je, međutim, uvek bio isti.

Prešao sam dlanom preko lica oblivenog hladnim znojem. U stomaku kao da mi se nalazio kamen, a srce je pumpalo krv toliko snažno da sam bio na ivici da se onesvestim. Počeo sam da usporavam disanje, nadajući se da će me to smiriti.

I zaista, usporeno disanje je krenulo da pomaže.

Međutim, začulo se iznenadno kucanje na vratima, i istog trenutka je poništilo sav moj trud.

„Luka, da li je sve u redu?” začuo se ženski glas. Bila je to moja verenica, Zoe.

„Čula sam vrisak. Da li je sve u redu?”

„Da, dobro sam. Sve je u redu”, odgovorio sam.

Bip! začuo se pištav zvuk i vrata su se otvorila. Na pragu je stajala Zoe sa gomilom fascikli u rukama.

„Da li si spreman da ubijemo jednog miša i oživimo drugog?” upitala je kroz osmeh.

„Šta se desilo sa danima kada bi mi prvo donela kafu, pre nego što nas upregneš da radimo na menjanju prirodnih zakona?” uzvratio sam i rukom je pozvao da dođe i sedne na krevet.

„Ne menjamo prirodne zakone”, odgovorila je dok mi je prilazila. „Samo ih nadograđujemo. A kafa će biti skuvana čim ustaneš i pridružiš nam se u laboratoriji.” Osmehnula se i sela pored mene.

Pružio sam ruku i počeo da milujem njeno lice, koje je prekrivala duga plava kosa. Neko vreme smo sedeli u tišini. Prijalo je. Otkako smo preselili istraživanje na Arktik, trenuci mira bili su retki.

„Opet isti san?” najzad je prekinula tišinu. „Pretpostavljam da je to bio razlog zbog kog si vrisnuo?”

„Već sve znaš…” odgovorio sam i spustio svoju ruku preko njene. „Isti san, ista priča…”

„Hm…” izustila je. „Antidepresivi koje piješ očigledno ne pomažu. Možda je ovo istraživanje previše za tebe. Otkako smo otkrili novu vrstu filamenata (1), kao da si potpuno izgubio sposobnost da osetiš mir. Jedino što je od tada krenulo da te interesuje jeste istraživanje.”

„I ti”, prekinuo sam je. „Seti se… Dan kada smo ih otkrili bio je dan kada sam te zaprosio.”

„Da.” Nasmejala se i stegla mi ruku. „Tada si mi ponudio i da se preselimo na Arktik.”

„San svake devojke”, uzvratio sam.

A onda, niotkuda, suze su krenule niz moje lice…

„Hej…” spustila je fascikle na krevet i zagrlila me.

„Doveo sam te u ovu zaleđenu pustinju i zatvorio u laboratoriju koja više liči na svemirsku stanicu nego na istraživački centar. A sada sam ti nametnuo i to da brineš o meni. Izvini… Trebalo je da se na prvi pomen Arktika okreneš i odeš od mene…”

„A opet, odlučila sam da ostanem”, prekinula me je i zagrlila još jače. „Zaboravljaš koliko i meni ova istraživanja znače. Otkriće nove vrste filamenata koji nisu proteinske prirode, već provode bioelektričnu energiju… To je nešto što će promeniti tok ljudske istorije. I ti si me pozvao da budem deo toga. Spasao si me da ne budem samo običan farmaceut, već nešto mnogo više. Dao si mom životu svrhu.”

Poljubila me je u obraz, usnama obrisala moje suze i nastavila sa osmehom:

„Nemaš za šta da se izvinjavaš. Dao si mi sve što sam ikada želela.”

Obuhvatio sam je rukama i čvrsto stegao. Posle dužeg vremena, prvi put sam osetio pravi, duboki mir.

„Volim te”, prošaptao sam.

„I ja tebe”, odgovorila je.

Ponovo je prostorijom zavladala tišina. Krivica koju sam osećao zbog Zoe polako je nestajala. Otkako smo došli ovde, verovao sam da sam joj upropastio život… Zašto o ovome nismo razgovarali ranije? Zašto je svaki naš razgovor morao da se vrti samo oko istraživanja?

„Jesi li spreman da prebacimo miša iz jednog tela u drugo?” prošaputala je, zatim se malo odmakla i nasmejala. „Skuvaću ti i kafu pre nego što počnemo.”

Obrisao sam suze, nasmejao se i odgovorio:

„Spreman sam.”

Poljubili smo se, ustali sa kreveta i krenuli ka laboratoriji, gde su nas svi čekali.

Moja soba bila je povezana s laboratorijom kratkim hodnikom, u kojem je stajalo samo par kutija sa dodatnom dokumentacijom. Za svega nekoliko koraka već smo bili tamo.

„O, pa ko se to nama probudio!” povikao je Nenad – biomedicinski inženjer koji je već odavno uključio citoskeletni ekstraktor (ili energetski kateter, kako smo ga mi zvali) i samo čekao nas da prikačimo miševe na njegove krajeve.

„Miševi su spremni!” dodao je nestrpljivo, jedva čekajući da testira svoju novu mašinu.

„Prvo kafa”, prekinula ga je Zoe.

„Luka je ponovo sanjao da postaje Bog?” upitao je Nenad i krenuo da se smeje.

„I to dok je zarobljen u metalnom kavezu”, dodao je Teodor – održavalac koji je uglavnom čistio ventilacione otvore, menjao HEPA filtere i brinuo da temperatura svuda uvek bude konstantna.

„Samo mi nije jasno zašto kavez… Od svih aparata i predmeta koje imamo ovde, ti si našao jedini koji zapravo nemamo.”

„Da…” odgovorio sam, trudeći se da ne pokažem koliko su mi u ovom trenutku bili iritantni. „Sve u mom snu je logično, samo taj kavez ruši realnu sliku…”

„I to što kažeš”, rekao je Teodor i okrenuo se ka Zoe. „Može i meni jedna kafa?”

„Pristavila sam za sve nas, ne brini”, odgovorila je. Zatim je uperila prst ka papirima na stolu pored mašine i rekla mi da još jednom pročešljam dokumenta vezana za današnji eksperiment pre nego što krenemo sa procedurom.

„Procedura – Lazarus”, glasio je naziv. Prilično moćno ime za nešto što se svodi na kačenje miševa na silikonska creva.

Seo sam i krenuo da listam, iako sam postupak već znao napamet. Iz citoskeletnog ekstraktora izlazile su dve silikonske cevčice. Na jednu ćemo prikačiti živog miša, na drugu mrtvog. Zatim će Nenad naštelovati mašinu i, ako sve prođe kako treba, miš koji je bio živ biće mrtav – i obrnuto. To bi značilo da je prebacivanje novootkrivenih filamenata uspelo. Jednom rečju, energija je prebačena iz jednog tela u drugo.

„Evo i kafe”, povikala je Zoe i poređala šolje po stolu.

„Ajde, prevrnite to pa da počnemo”, nadovezao se Nenad, koji nije mogao da dočeka da testira svoju novu napravu.

Ustao sam i prišao providnim kontejnerima u kojima su se nalazili miševi.

„Daj da ih prikačimo pa da mogu na miru da popijem kafu”, promrmljao sam. „Procedura će ionako trajati najmanje sat vremena.”

„Pametno”, uzviknuo je, sav srećan, i prišao da mi pomogne. Zoe nam se pridružila i u živog miša je ubrizgala rastvor koji razgrađuje vezu filamenata sa ćelijama. Zatim je Nenad naštelovao jačinu i brzinu protoka energije, pritisnuo par tastera za koje je samo on znao čemu služe i pokrenuo mašinu.

Začulo se zujanje, i cevčica na čijem kraju se nalazio živ miš, polako je počela da se puni svetlom belom tečnošću. Mada, ta tečnost je više ličila na neku vrstu paučine. Tanka lepljiva vlakna koja su se kretala ka mašini.

Vratili smo se za sto i u tišini počeli da pijemo kafu, sa blagom tremom posmatrajući kako mašina ubija jednog, dok pokušava da oživi drugog subjekta.

Poglavlje 2: Prva opomena

16. Mart 2056. – 08:40h

Prošlo je više od sat vremena, a mašina je proceduru polako privodila kraju. Na njenim krajevima bila su prikačena dva beživotna tela miševa. Subjekat koji je pre procedure bio živ ubrzo je uginuo, dok drugi, koji je pre procesa bio mrtav, nije davao nikakve znake života, što nije bio dobar znak za naš eksperiment.

„Energija je skoro u potpunosti prebačena iz jednog tela u drugo,” prekinula je Zoe tišinu punu iščekivanja. „Subjekat dva bi već trebalo da prihvati filamente prvog subjekta.”

„Možda je samo potrebno još malo vremena,” tešio sam i sebe i nju. „Ovo je prvi put da prebacujemo energiju u beživotno telo. Ne znamo koliko mu je vremena potrebno da prihvati tuđe filamente”

„Ja sam mašinu podesio do savršenstva, tako da greška sigurno nije do mene,” zaštitnički je dobacio Nenad, pomoću čije mašine smo i sprovodili eksperiment.

„Niko nije ni rekao da je do tebe,” odbrusio sam vidno nervozan. Još uvek sam bio pod utiskom sinoćnjeg užasnog sna. A i u meni je rasla sumnja da eksperiment neće uspeti i da ćemo ostati još dugo zarobljeni na prokletom Arktiku.

„Niko nikoga ne krivi,” prekinula nas je Zoe. „Hiljadu faktora može da utiče na to što eksperiment nije uspeo… pod uslovom da zaista ne uspe.”

„Ja samo kažem da, ako procedura ne uspe, nije do moje mašine.” nastavio je tvrdoglavo Nenad.

„A šta ako ustanovimo da ipak jeste do tvoje mašine?” povikao sam, sada već na ivici besa.

„Ljudi…” začuo se smiren, stariji glas u pozadini – Teodorov glas. „Dok ste se vi svađali, subjekat dva je oživeo i pokušava da se otkači sa creva.”

Istog trenutka nervoza nas je napustila i svi smo se okrenuli ka mašini.

„Bože…” izustila je Zoe. „Uspelo je…”

Zapanjeno smo stajali i posmatrali miša koji je do pre nekoliko trenutaka bio mrtav. Zapravo, bio je mrtav već danima… a sada je cičao i pokušavao da pregrize silikonsko crevo na koje je bio prikačen.

Zoe je sela, užurbano otvorila fasciklu sa „Lazarus“ dokumentima i počela da upisuje rezultate.

„Neverovatno…“ šaputao sam, pokušavajući da shvatim šta se upravo dogodilo.

„Rekao sam da je mašina pravilno kalibrisana“, zaključio je Nenad.

„Ljudi“, započeo sam, dok je Zoe i dalje entuzijastično pisala izveštaj, „upravo smo uradili nešto što niko do sada nije.“

Teodor je prišao energetskom katetru i pažljivo počeo da odvaja miša od creva. „Prenos energije je uspeo“, rekao je uz osmeh. „To je dobra vest za sve nas. Znači da se naš boravak na Arktiku polako privodi kraju.“

„Potrebno je da pratimo stanje subjekta narednih mesec dana i da to prijavimo glavnom centru“, dodala je Zoe, završavajući beleške, „ali da… uskoro možemo kući.“

Spustila je olovku, zaklopila fasciklu i nasmejano me pogledala.

Konačno sam osetio kako mi se vraća nada.

Po prvi put posle mnogo meseci pomislio sam na život van ovog postrojenja. Na stan u gradu, na komšije koje se žale na buku. Na obične, dosadne stvari.

Na Zoe i mene.

I po prvi put delovalo je kao da bi naša želja za normalnim životom zaista mogla da se ostvari.

Krenuo sam ka njoj sa osmehom, želeći da je zagrlim, da je poljubim, ali u tom trenutku začulo se gotovo neprirodno glasno skičanje miša. Bilo je toliko jako da smo svi instinktivno rukama prekrili uši.

Uspaničeno smo se okrenuli ka mašini pored koje se miš nalazio, ali umesto njega ugledali smo nešto što je više ličilo na gomilu organskog tkiva. Jedino što se u toj masi moglo prepoznati bila je njegova otečena glava koja je rasla iz sekunde u sekundu.

A onda… pre nego što je bilo ko od nas uspeo da shvati šta se dešava, njegovo telo je eksplodiralo i razletelo se po celoj laboratoriji.

Zoe je podigla fasciklu ispred lica, dok su Teodor i Nenad brzo reagovali i okrenuli mu leđa. Ali ja… ja sam samo nepomično stajao nasred sobe.

Mišji ostaci završili su svuda po meni, a nekoliko kapi njegove krvi pogodilo me je pravo u usta.

Prostorijom je zavladala potpuna tišina. Mogao se čuti samo snažan vetar spolja i škripanje metalne konstrukcije od koje je postrojenje bilo napravljeno.

A onda se u mom telu pojavio čudan osećaj. Neprijatno peckanje u grlu koje se polako širilo kroz celo telo. U isto vreme, vid je počeo da mi slabi. Pred očima su mi treperile bele tačkice, koje su postajale sve krupnije dok nisu zaklonile čitavo vidno polje. Zatim je peckanje preraslo u bol – toliko jaku da mi je telo potpuno utrnulo. Već sledeće sekunde ležao sam na podu i tresao se.

„Luka!?“ – uzviknula je moja verenica.

To je bilo poslednje što sam čuo pre nego što sam izgubio svest.

16. Mart 2056. – 18:25h

Probudio sam se u krevetu, u svojoj sobi. Kroz providnu foliju ugledao sam Zoe kako sedi za stolom na drugom kraju prostorije. Jednom rukom je prekrivala oči, dok je drugu, u kojoj je stezala medicinske rukavice, držala spuštenu na kolenu. Između nje i mene nalazila se TPU folija, zategnuta u aluminijumski ram i zaptivena silikonom.

Karantin.

„Zoe…?“ jedva sam uspeo da izustim. Ali zbog barijere između nas nije uspela da me čuje.

Sakupio sam svu snagu koju sam imao i povikao, koliko sam u tom trenutku mogao: „Zoe!“

Naglo se okrenula ka meni.

„Luka…?“ zamucala je, brišući suze. Zatim je skočila sa stolice i prišla providnom zidu.

„Šta se desilo…?“ upitao sam, i dalje osećajući malaksalost i peckanje u telu.

„Bio si u nesvesti skoro deset sati“, povikala je. „Mislila sam da se nećeš probuditi“, dodala je, dok su joj suze i dalje navirale.

„A ostali?”

„Ostali su dobro,” odgovorila je. „Nenad i Teodor su zaštitili izložene delove tela odećom, dok je mene organska materija potpuno promašila. Samo par kapi krvi na fascikli. Jedino si ti imao direktan kontakt sa mišjim ostacima.”

„I sada sam u karantinu…” promrmljao sam. Sve ovo bi trebalo da me plaši, ali trenutno nisam imao snage ni za šta, pa ni da osećam strah. Šta više, jedva sam uspevao da ostanem budan.

„Karantin ne bi trebalo da potraje dugo,” pokušavala je da me uteši. „Naš virolog – Darija – je uzela uzorke i za par sati bi trebalo da ima rezultate, što znači da ćemo uskoro znati sa čime imamo posla. Mada, već pretpostavljam šta bi mogao da bude odgovor…”

Duboko je udahnula, a zatim nastavila: „Najverovatnije sam ja kriva. Ubrizgala sam preveliku količinu rastvora za razgrađivanje veze filamenata sa ćelijama. Ono čemu smo prisustvovali verovatno je bila ruptura organa prilikom odbacivanja energije. Što znači da rezultati ispitivanja koja Darija trenutno vrši ne bi trebalo da pokažu ništa što bi te zadržalo u karantinu.”

Jedino što sam uspeo da odgovorim, promuklim glasom, bilo je: „…saznaćemo uskoro…” nakon čega sam utonuo u san.

————————————————————

(1) Filamenti – mikroskopske bioenergetske strukture sposobne da prenose energiju i informacije između organskih tkiva.

Projekat: Apoteoza – Poglavlje 3, 4 i 5: https://librum.club/kratke-price/martinmarkovic/projekat-apoteoza-poglavlje-3-pocetak/

O ROMANU:

• Autor: Martin Marković

• Omot/Slika: Martin Marković

• Ovaj roman je dostupan isključivo na platformi Librum i nije deo štampanih izdanja. Priča se širi i nadograđuje vremenom, a nova poglavlja objavljuju se svakog 5. i 20. u mesecu.

• Saznajte više o romanu na https://librum.club/blog/martinmarkovic/projekat-apoteoza-o-onlajn-romanu/