Ти би хтела неког
са прстима до хоризонта,
краљичиног гипког хода,
преко пољā, изнад игре,
преко овог малог света,
изнад себе, изнад тебе.
И чекаш неког
са прстима од глине,
прстима од сребра,
прстима од свиле,
неког ко одавно
чува ти име у малим тајнама
и тајним увалама.
И хтела би
да ти изваја корито
тим својим прстима од глине,
да у њему заливаш,
да у њему остављаш,
да у њему сањаш.
И хтела би да те окити
тим својим прстима од сребра
хладним кô зебња
да се неман не усуди,
да те руља не буди, да те бојажљиви не дира.
И хтела би
да те увије
тим својим прстима од свиле
у румене јастуке
што упијају звуке,
да у њима зачнеш,
да у зоре урониш,
да онострано заруди.
И хтела би неког,
и хтела би неког,
а неко те има,
и неко те воли прстима од блата,
прстима од стакла,
прстима од стакла,
прстима од блата.
Foto: Flutie8211_Pixabay
Ostavite odgovor