Ишла је на посао сваког јутра у 6 и 45. Чекала је аутобус на станици и одлазила до своје канцеларије. Тог јутра падала је киша — досадна, хладна и ситна, она која се увлачи под кожу и стрпљење чини краћим него иначе. Аутобус је каснио.
Стрпљење ју је полако напуштало када се изненада један ауто зауставио испред ње.
— Добро јутро. Хоћете да вас повезем? — упитао је возач, љубазно, спуштајући стакло.
Сагнула се мало да га боље види. Није га познавала. Оклевала је тренутак, онако како оклеваш пред нечим што ти је истовремено и непознато и неочекивано.
— Добро јутро… Не знам у ком правцу идете — одговорила је, помало несигурно, иако јој се његов помало неправилан изговор гласа „р“ учинио симпатичним, топлим, готово блиским.
— Могу да вас одвезем докле кажете. Пролазим кроз центар, али није проблем да мало скренем. Покиснућете на овој киши — рекао је мирно, без наметљивости.
— Ако вам није проблем… онда може.
Отворила је врата и села на место сувозача, још увек помало опрезна, али већ знатижељна — ко је овај човек који се појавио баш у овом тренутку?
— Хвала вам, стварно бих покисла… а аутобуса нигде — рекла је, више себи него њему.
— Таман посла, није ми тешко да помогнем. Киша је већ свима досадила.
Представио се, а она је у мислима поновила његово име, као да жели да га запамти дуже него што је потребно.
— Виђао сам вас и раније овде на станици — додао је уз осмех.
На образу му се појавила мала рупица, једва приметна, али довољна да омекша цео његов израз лица.
— У праву сте… а аутобус је баш сада нашао да касни.
— Шта ћете, такво је време. Ни њему није лако — одговорио је ведро.
У његовом гласу није било нервозе, ни журбе. Само мир који се ретко среће.
— Где радите? — упитао је.
— У центру, у пословној згради… Није проблем да ме мало раније оставите, прошетаћу — рекла је, као да се извињава што му одузима време.
— Не брините. Знам где да станем.
Возио је без журбе, сигурно, као неко ко зна куда иде. Ускоро су стигли.
Окренуо се ка њој.
Поглед јој се сусрео са зеленим очима.
— Хвала вам — рекла је тихо.
— Било ми је задовољство да помогнем лепој жени. Могу увек да вас повезем, ако желите.
Пружио је руку.
Прихватила је.
У том кратком додиру приметила је нешто што је није очекивала — његове руке. Биле су топле, неговане, готово нежне, и у тренутку јој је кроз мисли прошло како су те руке превише благе за рад у мајсторској радионици којом се бави.
— Зашто да не… ако вам нисам на сметњи.
— Каква сметња… Улепшали сте ми јутро.
Насмешио се.
И она се насмешила.
Дан је почео као и сваки други. Али њој више ништа није било исто.
Његов глас, његов осмех, начин на који изговара „р“, топлина његових руку — све јој се враћало у мислима, изнова и изнова.
Увече је седела поред мужа. Телевизор је радио. Он је гледао, она је ћутала.
Тишина је била позната, скоро навикнута.
— Јеси ли се чуо са ћерком? — покушала је.
— Не.
— А са сином?
— Није ни он мене звао.
Разговор се угасио пре него што је и почео.
Одједном је помислила:
„Више сам причала са странцем него са својим мужем.“
И та мисао је остала да стоји у тишини.
Следећег јутра — опет је био ту.
И тако данима.
Седам минута вожње.
Седам минута разговора.
Седам минута нечег што јој је недостајало.
Онда је нестао.
Један дан.
Па други.
Па пети.
Недостајао јој је више него што је желела себи да призна.
Када се поново појавио, био је другачији. Озбиљнији.
— Имао сам неке проблеме — рекао је кратко.
Желела је да пита.
Али није.
Дани су поново кренули својим током. Разговори, осмеси, кратки погледи који су трајали дуже него што би требало.
А онда:
— Неће ме бити неко време.
Осетила је празнину и пре него што је отишао.
Овог пута — трајало је дуже.
Седам дана.
Па десет.
Па четрнаест.
Престала је да гледа у правцу из ког долази.
Љутила се на себе.
Зашто је уопште дозволила да јој нешто тако кратко постане толико важно?
А онда — ауто је стао.
Подигла је поглед.
Застала.
Као да проверава да ли је стварно ту.
Он је спустио стакло и насмешио се.
Ушла је без речи.
— Недостајала си ми — рекао је тихо.
— Знам — одговорила је, једноставно.
Погледали су се.
Овог пута није било потребно ништа више.
— Мало је ових седам минута — рекао је.
— Јесте — прошапутала је.
И сама изненађена колико јој је лако било да то призна.
— Хоћеш да се видимо… дуже?
Задржала је поглед на њему тренутак дуже него што је било уобичајено.
— Хоћу.
Када су стигли, није одмах изашла.
Седела је, као да жели да задржи тај тренутак још мало, да га не пусти тако лако да прође.
— У шест? — питао је.
— У шест — одговорила је.
Изашла је из аута, али се није одмах померила.
Стајала је неколико тренутака и гледала за њим.
Седам минута више није било довољно.
И овог пута — знала је да не жели да се заврши на томе.
Ostavite odgovor