U mnogim raspravama oko modernog roditeljstva, koju pišu psiholozi, pedagozi i razni drugi stručnjaci sa interneta, postoji poglavlje koje se smatra veoma bitnim: Poglavlje o neophodnosti sporta. U njemu, masnim slovima i sa neupitnim autoritetom, stoji da je naša dužnost, kao odgovornih roditelja, da svoju decu usmerimo na sport.
Argumenti su, naravno, neoborivi. Da bi naši naslednici bili zdravi. Da bi se lepo razvili, i psihički i fizički. Da bi se družili i naučili šta je timski duh. I konačno, možda i najvažnije od svega, da bi negde, bilo gde, potrošili svoju neiscrpnu, atomsku energiju koja preti da uništi nameštaj, kućni mir i naše poslednje ostatke zdravog razuma.
Moj suprug i ja, kao i svi moderni roditelji, prišli smo ovom zadatku sa najvećom mogućom ozbiljnošću. Pripremali smo se kao za sletanje na Mars. Prvo, teorijska faza. Pročitali smo sve dostupne knjige na tu temu. Pretražili smo internet, upijajući članke o benefitima ranog bavljenja sportom. Obavili smo niz konsultacija sa drugim, iskusnijim roditeljima, kao i sa našim sopstvenim, koji su nas gledali sa blagim čuđenjem, verovatno se pitajući zašto od svega pravimo nauku. A onda smo, naoružani svim tim znanjem, na porodičnom savetu, doneli ključnu, demokratsku odluku: naši naslednici će, u skladu sa najnovijim pedagoškim principima, sami izabrati sport kojim žele da se bave.
Ah, ta naša dirljiva, prosvetljena naivnost. Nismo ni slutili da smo time otvorili Pandorinu kutiju kratkotrajnih sportskih karijera, polomljenih roditeljskih snova i niza komičnih katastrofa.
Naša princeza je napunila deset godina. Bilo je to, prema svim priručnicima, idealno vreme za početak ozbiljnijeg bavljenja sportom. Seli smo sa njom, objasnili joj sve opcije, predstavili prednosti i mane svakog sporta, od plivanja do mačevanja. A ona je, posle kraćeg razmišljanja, donela odluku. Odbojka.
Zašto baš odbojka? Da li zbog gracioznosti pokreta? Zbog timskog duha? Zbog razvoja pravilnog držanja? Ne. Odlučujući momenat za izbor baš odbojke, kako nam je objasnila, bio je taj što su njene tri najbolje drugarice iz razreda upravo krenule na odbojku. Logika je bila neoboriva.
Bane i ja smo bili oduševljeni. I sami smo nekada bili sportisti, ja košarkašica u pokušaju, on košarkaš sa nešto više uspeha. Podržali smo njen odabir sa entuzijazmom ravnim onom kada je dugomesečni moreplovac ugledao kopno. Sve kockice su se savršeno uklapale. Hala u kojoj je trenirala bila je na pet minuta hoda od naše zgrade. Treneri su bili dobri, fini ljudi, naši poznanici. A tu su bile i drugarice, garantujući da će naša princeza ići na treninge sa osmehom. Mislili smo: to je to. Rešili smo problem. Naša ćerka, buduća Tijana Bošković. Već smo je videli na olimpijskom postolju.
Prvi test njene blistave karijere bio je prvi turnir. Veličanstven događaj, organizovan u samom centru grada. Ceo prostrani Trg slobode bio je pretvoren u arenu. Iscrtani su mini odbojkaški tereni, postavljene mreže. Sve se šarenilo od boja dresova raznih ekipa iz celog grada. Okolo, ponosni roditelji, naoružani foto-aparatima i flašicama vode, navijali su, tapšali, bodrili svoje pulene. Bio je to pravi karneval mladosti i roditeljske nade.
Naša mlada nada se zaista trudila. Trčala je, skakala, pokušavala da udari loptu. Ali… lopta je imala neku svoju, zlonamernu volju. Ili bi joj prošla kroz ruke, ili bi je udarila u glavu, ili bi otišla na potpuno suprotnu stranu od željene. Nije baš briljirala, kako je to ona u svojoj glavi zamislila. Njen tim je, naravno, izgubio sve utakmice. Tešili smo je, govorili da je to samo početak, da je važno učestvovati. Ali videli smo u njenim očima senku razočaranja.
Ubrzo nakon turnira, saopštila nam je svoju odluku. „Znate, ja mislim da odbojka ipak nije za mene“, rekla je smrtno ozbiljno. „Razmišljala sam. Mislim da je moj pravi poziv… košarka.“
Košarka! „BRAVO!“, uskliknuli smo Bane i ja gotovo uglas. U nama su se probudili naši daleki, nedosanjani snovi o NBA ligi. Naš sin Luka je još bio mali, ali evo, ćerka će nastaviti porodičnu tradiciju! Odmah smo je podržali. Opet se sve savršeno uklapalo. Klub je bio dobar, jedan od najboljih u gradu. Hala je bila blizu. Trener je bio iskusan, strogi profesionalac. Jovana je krenula sa novim entuzijazmom.
Ali, avaj. Pojavio se novi problem. Sada je bila nezadovoljna društvom. Devojčice na košarci, tvrdila je, bile su „čudne“, „neozbiljne“, „nisu htele lepo da se druže“. Posle nekog vremena, ponovo je došla sa predlogom. „Mislim da bih trebala da promenim klub“, rekla je. „Ovaj mi ne odgovara.“
Bane i ja smo se pogledali. U mene se već uvukla blaga, ali uporna bojazan u vezi sportske karijere naše princeze. Ipak, složili smo se, snebivajući se. Jer, u svetoj knjizi roditeljstva piše: bitno je poštovati i podržati odluke malih ljudi. Čak i kada slutiš da vode u propast.
Prešla je u drugi klub. Tamo je izdržala oko pola godine. A onda je rešila da se, ipak, vrati na odbojku. Ovoga puta, naš entuzijazam bio je na nivou sobne temperature. Rekli smo joj: „Dobro. Ali sada moraš sama da nađeš klub za koji ćeš da treniraš. Mi smo naše resurse, i mentalne i fizičke, istrošili.“
Pronašla je. Krenula je ponovo. I nije prošlo ni pola godine, kada je na jednom treningu, prilikom nezgodnog doskoka, istegla ligamente skočnog zgloba. Sledila je longeta, mirovanje, pauza od treninga. Znam da će ovo zvučati užasno, i molim uvažene psihologe da ne čitaju dalje, ali kada nam je saopštila da mora da pauzira nekoliko meseci, Bane i ja smo se pogledali i osetili… olakšanje. Tačno smo odahnuli. Konačno! Kraj! Njena sportska odiseja je završena. I zaista, jeste. Njeno interesovanje, posle povrede, otišlo je na neke druge, mirnije i, za nas roditelje, mnogo manje stresne strane i sfere.
U međuvremenu, dok smo se mi bavili Jovaninom promenljivom sportskom sudbinom, stasao je za sport i naslednik. Ustvari, nije baš stasao, imao je tek nešto više od četiri godine, ali mi to nismo mogli više da izdržimo. Njegova energija nije bila dečija; bila je atomska. Bio je Tasmanijski đavo koji je jurcao po stanu, skakao po krevetima, sudarao se sa zidovima. Odlučili smo da tu silu prirode moramo nekako kanalisati pre nego što nam sruši kuću.
Upisaćemo ga na karate. Čuli smo, od drugih mudrih roditelja, da je to odličan sport za dečake. Razvija koncentraciju. Koordinaciju pokreta. Samokontrolu. Sve ono što je našem sinu nedostajalo u velikim količinama. Otišli smo u najbolji karate klub u gradu, na razgovor sa trenerom.
Trener, ozbiljan čovek u godinama, dugogodišnji sportista, saslušao nas je pažljivo. A onda nam je mirno predočio da postoji jedan mali problem. Pravilo kluba, zasnovano na decenijama iskustva, bilo je da se sa karateom najbolje počinje sa navršenih pet godina. Pre toga, dečija koncentracija je prekratka, a koordinacija nedovoljno razvijena.
Naš naslednik je, u tom trenutku, imao četiri godine i dva meseca. Ali, bio je viši za glavu od svoje generacije. Bane i ja smo se pogledali, razmenili onaj telepatski signal koji samo supružnici razumeju, i sa najširim osmehom odobravanja, složili se sa trenerom. „Apsolutno!“, rekao je Bane. „Pet godina je idealno. Potpuno se slažemo.“ „Naravno“, dodala sam ja. A da naš Luka, u julu puni pet godina, dodala sam u sebi. Bio je septembar. Ali smatrali smo da je to nevažan, tehnički detalj. Blago smo pogurali našeg sinka prema treneru, koji nas je gledao sa blagom sumnjom, ali je, pred našim entuzijazmom, popustio.
I tako je naš budući karatista krenuo na treninge. Bila je to predstava za pamćenje. Dok su druga deca, ona sa punih pet, šest godina, pokušavala da prate instrukcije, naš Luka je imao svoju, avangardnu interpretaciju karatea. Kada bi trener uzviknuo „oštro desnom rukom napred!“, Luka bi odlučno izbacio levu nogu. Kada bi komanda bila „odručenje u levo!“, on bi krenuo desnom rukom unapred. Njihao se kao drvo na vetru na uzvike „spusti desnu, podigni levu!“, potpuno zbunjen zahtevima sopstvenog tela da razlikuje strane. Bio je to potpuni haos pokreta, ali izveden sa ogromnim samopouzdanjem.
Posle mesec dana takvog treninga, trener nas je pozvao sa strane. „Slušajte“, rekao je, trudeći se da bude ljubazan. „Luka je divan dečak. Pun energije. Ali… sećate se onog našeg razgovora o pravilu ‘pet godina’?“ Bili smo provaljeni. I posramljeni. Naš mali plan, naša nevina laž, pala je u vodu. Osećali smo se kao da su nas uhvatili u prepisivanju na kontrolnom. Zahvalili smo se treneru i povukli našeg neshvaćenog borca iz sveta karatea.
Srećom, baš tih dana, u gradu je pokrenuta školica sporta za male klince. Mesto gde deca trče, skaču, preskaču, provlače se, bez komplikovanih zahteva o levoj i desnoj ruci. Bilo je to savršeno! Odmah smo ga upisali. Konačno smo, mislili smo, udomili našeg Tasmanijskog đavola na neko vreme.
Jedino smo se, opet, malko preračunali. Mislili smo da će ga treninzi umoriti, da će posle sat vremena jurcanja doći kući i mirno zaspati. Kakva zabluda. Iz dana u dan, od treninga do treninga, naš naslednik je bio sve jači, brži, izdržljiviji. Njegova kondicija rasla je eksponencijalno. Ubrzo smo shvatili da, umesto nekadašnja dva kruga trčanja po parku pre nego što se umori, sada bez problema može da optrči tri. I da mu ostane snage da se popne na najviše drvo. Nismo ga umorili; pretvorili smo ga u super atletu. Počela sam ozbiljno da razmišljam da se vratim da treniram košarku, čisto da bih mogla da ga stignem. Ili, možda, da rodim još jedno dete, pa da imamo ceo tim i da igramo protiv njega. Šalim se, naravno. Valjda.
Posle neuspešnog, kratkog izleta u fudbal (gde je uglavnom sedeo na travi i pravio bukete od maslačaka), naš naslednik je, sada već kao stasali dečak, odlučio da trenira rukomet.
Rukomet. To je jedan divan, plemenit i, pre svega, nežan sport. To je sport gde se dečaci od deset, jedanaest godina, u borbi za loptu, međusobno makljaju, grebu, štipaju, guraju, vuku za dresove, a sve to uz odobravanje trenera i publike. Sve to stane u sat vremena treninga ili utakmice. Divota.
Odlučila sam, kao savesna majka, da odem na jednu njegovu utakmicu. Da ga bodrim, da mu pružim podršku. Sela sam na tribine, okružena drugim roditeljima, uglavnom majkama. Atmosfera je bila naelektrisana. Utakmica je počela. Moj sin, moj beban, trčao je po terenu, borio se. A onda se desio ključni momenat. Jedna mama, koja je sedela ispred mene, inače fina, doterana gospođa, odjednom se pretvorila u krvožednog navijača. Lice joj je postalo zajapureno, vene na vratu su joj iskočile, i iz sveg glasa, urliknula je rečenicu koja mi i danas odzvanja u ušima: „UBIJ DVADESETČETVORKU!!!“
Ukočila sam se. Pogledala sam na teren. Broj dvadeset četiri. Taj broj, ta meta na koju je bio usmeren gnev ove pomahnitale žene, nosio je moj sin. Moj beban. Moje malo, plačljivo, razmaženo, milo dete.
U tom trenutku, sve ono što su me učili o lepom ponašanju, o vaspitanju, o ugledu, sve je bilo na opasnoj probi. U meni se probudio iskonski, lavovski instinkt. Htela sam da skočim, da uhvatim tu ženu za kosu i da joj objasnim nekoliko stvari o mom sinu i o metaforičkom i bukvalnom značenju reči „ubiti“. Ali, uspela sam da se suzdržim. Samo sam je prostrelila pogledom koji bi, da pogledi mogu da satru, poslao nju na dugo bolovanje.
Te večeri sam donela odluku. Da ne bi došlo do incidenata u gledalištu među mamama, da ne bih ugrozila svoj i ugled svoje porodice, i da bih sačuvala svoje mentalno zdravlje, odlučila sam da ću sledeću njegovu utakmicu odgledati sa bezbedne udaljenosti. Najbolje od kuće. Preko televizije. Kada bude igrao finale Olimpijskih igara. Do tada, neka se makljaju, grebu i štipaju, a ja ću ga kod kuće čekati sa toplom supom i priborom za prvu pomoć. Jer, na kraju krajeva, u svetoj knjizi roditeljstva piše i to: ponekad je najveći izraz ljubavi i podrške – ostati kod kuće.
Ostavite odgovor