Mesec i Proleće

Dogovorile su se da se sretnu na pola puta između kuća svake od njih. A to je baš na tom prometnom trgu.
Prvi njihov sastanak izvan školskog dvorišta. Dve cvrkutave ptičice koje toliko imaju priče u glavama da se, čim izađu s njihovih usana, pretvaraju u muziku, mirišljavu kao ta grožđana mast na njihovim usnama. Ta mast je njihova prva šminka.

Jedna je stigla s nizbrdice, a druga iz ravnog dela, prolazeći pored pozorišta, skupljajući pritom note neke arije koja se čula s otvorenog prozora.
Za njom su skakutali jedna vrana i jedan mali žuti pas. Kao da su njeni oduvek.

Naravno, odlepršale su na Kalemegdan. I vrana i pas za njima.
Tamo su se pridružile drugim pticama, pa su im se pesme ukrstile. Obe vrste ptica, i one s krilima i njih dve, imale su proleće u glavama. A jednoj od njih je i ime bilo prolećno, na jednom davnom jeziku.
One su znale sve jezike koji su im bili potrebni, iako su u školi učile dva. A van škole još po koji. Ipak, najviše su poznavale jezik svojih tajni i tajni životinja oko njih. Naročito dobro ih je razumela ona s prolećem u imenu.
Podučavala je tom jeziku svoju drugaricu.

U školi su prvog dana sele u klupu do klupe. Jednu je doveo otac, a Proleće je dovela majka. Imaju i fotografiju na kojoj se taj trenutak zauvek zabeležio. Uostalom, kao i još mnogi u njihovom životu.

Njihov smeh se kotrljao i prolamao ulicama grada, a samo na tren zastajao pred izlozima, gledajući ih, šireći zenice.
Tako je bilo svakog dana posle škole, osnovne, a zatim i srednje, iako su se po interesovanjima kasnije razdvojile po različitim školskim zgradama, na dve suprotne strane grada.
Jedna je krenula na društveni smer, a druga, razume se, Proleće – to se od nje i moglo očekivati – na prirodni.
Jednu je njen smer odveo na Fakultet ekonomije, najneprirodniji za njen karakter i njenu unutrašnjost. A druga je sledila ono čemu je oduvek pripadala – zvezdama. Ipak, Fakultet fizike mogao je tamo samo da je uputi, ali ne istinski i odvede. Njena znanja, još neisklesana u njenoj glavi, prevazilazila su mnogo veće daljine od amfiteatara i debelih knjiga.

Tako očarana zvezdanim sjajem, obasjavala je i svoju drugaricu, kao sunce mesec.
Drugarica joj je ionako bila sva od meseca i njegove ćudi satkana. Kako on, tako i ona. Ako je pun, i ona je puna radosti. A nekada i tuge, one nepoznate, koja joj se s vremena na vreme javljala iz neke daleke prošlosti, a možda i budućnosti, to nikada nije znala.
Kada je bio ‘četvrt’, tada je bila ćutljiva, samo ne i prazna iznutra.
Kada je bio ‘pola’, ona je tada bila devojka-dete. Ili dete-devojka.

Proleće je bila sa neke druge planete. To je bilo tako očigledno. Sve što je govorila ili činila, bilo je tako bez smisla u tom trenutku, da bi se kasnije povezalo u najrazumniju stvar. Nekada to zaista bude stvar, a bude i događaj.
Jedna od stvari, ustvari dve, bile su karte za autobus koji ih je odvezao na more. Njih dve i pun prtljag haljinica za plažu i letnju diskoteku na otvorenom, sa svetlima svih boja, kakva se vide još samo na drugim planetama.

Zaljubljene u mladost svog postojanja, bile su naklonjene samo momcima koji su ih prepoznavali baš takvima kakve jesu.
A opet, varali su se.
Ništa oni nisu znali o njima. Samo ono što su umislili da znaju. Oni su im bili samo ogledala njihovih želja.
A želje, lako se rasprše ili pretvore u neke druge. Promenljive su, veoma osetljive i sujetne ako im se malo ne udovolji. Tada se te ćudljive želje devojčica koje, iako postaju devojke, žene, smesta preobuku u neke druge haljine.
Nekada se desi da nestanu sasvim, jer se čini da su ispunjene.
Taj trenutak kratko traje, iako zveči kao prazna limena kutija.
Toliko još toga nisu znale o sebi, a kako bi tek znao neko drugi.

Sledećeg leta, jedna od njih, koja je mnogo volela more, opijena tom naklonošću, previdela je da drumovi nju ne vole, naročito je ne vole brza kola. Jedna su je s takvom mržnjom pokosila, ponevši je u vazduh.
Srećom, beton je te večeri odlučio da bude nežan i mek, te je nije mnogo povredio.
Ali kola jesu. Jedna od njenih nogu, izvajana od prirode s ljubavlju, bila je prepolovljena na dva dela, takoreći jednaka.
Dugo je vremena trebalo da se spoje.

Pune dve godine nije moglai do prozora, a ni do vrata svoje sobe.
Smenjivali se dani i noći, godišnja doba, ali ona za to nije mnogo marila.
U njenoj sobi je uvek bilo Proleće.

Hranila ju je, svoju drugaricu, pričama o budućnosti i po kojim zalogajem hrane, da ojača. Ona je mogla sve – da i nemoguće izvrne kao rukavicu. I sve je opet bilo moguće.
Na najprirodniji način ređali su se mogući trenuci.

U jednom takvom, Proleće je stajalo u beloj venčanici. A njen Mesec, sa oporavljenom nogom, stajao je iza nje u crnoj svečanoj maloj haljini sa velikom voštanicom u rukama, gledajući da ne kapne na šlep venčanice njene drugarice.

A bela je tako ranjiva, jer u sebe sakuplja svaki pogled, svaku reč, dobru ili ne tako dobru. Zato venčanice ne bi trebalo da budu bele. Jer upijaju sve što bi htelo da dobije deliće te sreće. Kao da je sreća torta.

A crna boja je sita svih njih, pa ih zavodnički odbija.
Naročito kada svoju drugaricu, sada već kumu, gleda pred oltarom koji se naslušao uvek istih reči, ispojanih iz svešteničkih grla, uz plamen belih sveća i mirise bosiljka i tamjana.

A njene  planete mnogo su više, gde ti glasovi ne mogu dopreti…

Kao po najlepšem redu, već iste godine rodila je ćerku. Radost, kako samo ženska nit može zatreperiti.
Nakon dve godine, još jednu kćer.
Niti su se još više isprepletale.
Nakon pet godina, uplela se još jedna nit, sa trećom kćeri.

Mesec drugarica je, nakon gubitka ravnoteže života, kasnila u svemu što pripada mladim ženama, kako ona, tako i njeno telo. Zato je pred sobom imala Proleće, uz koje je posmatrala život uživo. Rast njenih kćeri, polaske u školu, druge za prvom, treće za drugom…
Mesec je pokušala isto i u svom životu, ali joj nije išlo. Kada je zbog toga bila očajna, Proleće joj je davalo snagu, kako samo proleće to ume.

A sve to vreme, Proleće je brinula i za sva bića ove planete. A ona, stalno su je pratila. Nalazila su joj se na putu nemoćna i ranjena, da bi im pomagala, lečila ih, hranila.
Dobra vila životinjskog sveta, uvek je hodala uz pratnju nekog psa ili čopora pasa, mačaka, golubova, vrana i anđela nad glavom.

Činilo se da je to dar samo onih koji su besmrtni.
A ona je, voleći život, u rečima sve češće pominjala smrt. Ne zato da bi je dozivala, već da bi je označila, da je može lakše prepoznati od tolikih lica.
Svojoj mesec-drugarici je u više navrata rekla:
„Svako se rodi sam i svako umre sam.“
Mesec, znajući da je sve promenljivo, pomislila je kako će se i te reči tiho povući, da ne smetaju, kao nepoželnji gosti.
Ipak, one su se odomaćile.

I još puno slika iz njenog univerzuma, gde obitava njena planeta, prenosila je svojoj drugarici Mesec, kao da želi da joj ostavi znanja koja su joj bivala sve dostupnija. A što je više znala o životu, više ga je volela.

Htela je da putuje, da je ima na svakom meridijanu, moru, gradu, da pozdravi ceo ovaj svet, dok je tu, življa nego ikad!

Htela je da svog Meseca privoli da piše, jer je drugarica mesec to radila još od onih prvih klupa. Rekla joj je da piše o ovoj divnoj planeti, o životinjama i ljudima o kojima niko ne piše… o njoj, ako joj je volja. Samo, da već jednom započne.

„I ti pišeš“, rekla joj je Mesec drugarica.
„Da, ali su moje rečenice razlivene svuda, one kaplju ili rastu. A tvoje su s redom, kao brazde njiva, kao naizmenični talasi. I zato, ne zagovaraj tu – sedi i piši!“

Te godine dođe neka čudna bolest koja je plesala sa smrću velikom strašću te dve – tri naredne godine. Imala je hir da u toj igri dodirne one najlepše i najbolje. I još pobedonosmo uzvikne :šuga!

Požalila se drugarica Proleće svojoj drugarici Mesec, da ima neke čudne bolove, toliko čudne, da ne može utvrditi odakle dolaze. Zarobili su je u svoju mrežu i stežu, stežu.

Tog dana, bez boje neba, Proleće je izgovorila ono što je učinilo da ništa više ne bude isto. Kao da je to nekakav naučni aksiom, nešto što nema mesta za pobijanje teorije.
„Ja ću uskoro umreti.“
Zato je Mesec i bila ljuta. Zar ona, koja je umela uvek da izvrne nemoguće kao šal sa dva lica, da tako olako nešto izjavi?
Ali, ovog puta šal je bio nemaštovit i štur.
„Što pričaš gluposti?! Proleće ne može umreti!“
I Mesec tada izgubi ključeve od stana, izgubi pamet, svest, jer je mesto na kome je pala bila jedna strma ulica, koja se takođe strmglavila u tom trenu.

Samo toliko noći i dana koliko je od punog do prve četvrti prošlo, Proleće je učinilo ono što je bilo nemoguće.
Opet joj je uspela njena magija, da nemoguće preokrene u moguće.

Tada je Proleće poletelo toliko visoko, kao nikada pre, da ni sama nije znala za takve visine.
Vinula se iznad najvišeg oblaka, van omotača Zemlje.

A na Zemlji, beše to teška zima.
I samoj sebi.

Na nadgrobnoj ploči crne boje, uprkos pogledima, iako joj više nauditi ne mogu, događa se neobičan prizor.

Mesec sedi kraj mermerne ploče, neobično tople i priča s Prolećem. Kaže mu da nedostaje, sve do te daleke planete na kojoj sada živi, i nazad.
Kada i njoj dođe dan za poletanje, ako na toj njenoj planeti bude mesta za nju, ili se možda i ovamo zajedno vrate, opet će sesti u klupu do njene.
Obećava joj da će i ovog puta biti njena drugarica, kuma, sestra…

Kada bi neko prošao tuda, video bi ženu koja miluje cvetove i šapuće im, dok se druga žena sa slike smeši.
Sliče jedna drugoj, jer su obe s likom devojčica kakve su oduvek bile.

Tri struka cveća njenih kćeri i jedna saksija prvog prolećnog vesnika, lelujaju na vetru ispod slike žene svetle kose i očiju boje safira.
A Mesec je obasjava.

Ivana Maj