U knjizi roditeljstva, postoji jedno fundamentalno poglavlje, Dolazak Prvog Deteta. To nije samo biološki događaj. Ne, to je revolucija. To je sletanje na Mesec, otkriće vatre i pronalazak interneta, sve u jednom malom, zgužvanom paketu koji plače, jede i spava.
Kada se naša ćerka rodila, moj Bane i ja, do tada dvoje relativno normalnih ljudskih bića, pretvorili smo se u profesionalne arhivatore, neumorne biografe i opsesivne dokumentariste. Naša ljubav prema njoj bila je tolika da smo osećali obavezu da svaki njen treptaj, svaki osmeh, zabeležimo za večnost. Bojali smo se da će, ako ne zabeležimo, ti dragoceni trenuci ispariti, da će ih progutati zaborav. I tako smo stvorili ono što bih danas nazvala, Arhiv naslednice, projekat dostojan jednog egipatskog faraona.
Fotografisanje je počelo bukvalno u porodilištu. Imamo slike Jovane kako spava, slike kako ne spava, slike kako medicinska sestra pokušava da joj stavi kapicu, slike kako ona tu kapicu skida. Zatim, izlazak iz bolnice. To je bio događaj na nivou državne posete. Bane je organizovao doček, ja sam birala izlaznu garderobu za bebu nedeljama. Fotografisali smo ulazak u zgradu, ulazak u stan, svečano polaganje u krevetac. Sve.
Prvi dani kod kuće bili su ispraćeni neprestanim škljocanjem foto-aparata. Prvi plač, prvi osmeh, koji je verovatno izazvan stomačnim gasovima, ali smo ga mi protumačili kao znak rane genijalnosti i filozofske spoznaje. Prvo gugutanje. Prvo prevrtanje. Prvo sedenje. Svaki, i najmanji, pomak bio je ispraćen blicem i ovacijama. Imamo seriju od osamdeset fotografija pod nazivom „Jovana otkriva svoje levo stopalo“.
A onda, kruna svega. Njena Radosnica. To nije bila obična knjiga. Bila je to Sveta knjiga naše porodice. U kartonskom povezu, sa zlatnim slovima. Unutra, pedantno, iz meseca u mesec, vodili smo evidenciju. Koliko je visoka. Koliko je teška. Kada joj je izbio prvi zubić. Kada je prvi put rekla nešto smisleno. Šta je jela, kada je jela, da li joj se svidelo. Imali smo zalepljen pramen njene prve, anđeoske kosice. Otisak stopala. Prvi crtež..
Ponosni roditelji, ponosne bake i deke, ponosni uja, svi su učestvovali u stvaranju ovog kulta. Slike su se slale, razvijale, uramljivale. Jovanina prva godina života bila je bolje dokumentovana od celokupne istorije sveta.
I tako… onda se rodilo drugo dete. Naš sin. Luka.
Sreći, naravno, nije bilo kraja. Naša šarenolika porodica uvećala se za još jednog člana. Bane je bio van sebe od ponosa, dobio je sina, naslednika. Jovana je dobila brata, živu lutku koju je mogla da gnjavi i voli. Ja sam bila srećna jer je naše gnezdo bilo punije. Obožavala sam njegov miris i nežnu kožu. Fotografisali smo ga, naravno. U bolnici. Izlazak iz bolnice. Ulazak u stan. Ali, tu se negde entuzijazam polako gasio.
Luka je, za razliku od svoje sestre, bio zahtevna beba. Plakao je. Nije spavao. Tražio je da se nosi. Naš život se pretvorio u haos. Borba za preživljavanje. U toj borbi, foto-aparat je postao zaboravljeno oružje iz nekog prošlog vremena. Ko ima vremena da fotografiše prvi osmeh kada se taj osmeh desi u tri ujutru, između dva napada grčeva i trećeg presvlačenja? Ko ima snage da beleži visinu i težinu kada jedva uspevate da se setite sopstvenog imena?
Luka je imao slike, naravno. Ali to su uglavnom bile slike sa starijom sestrom. Jovana duva svećice na torti, a u pozadini se vidi mala, mutna glava njenog brata. Jovana pozira u novoj haljinici, a Luka joj vuče tu istu haljinicu, lica zacenjenog od smeha. On nije bio zvezda svog foto-albuma, bio je statista u velikom spektaklu zvanom Jovanin život. Njegova Radosnica? Nismo imali vremena da živimo, a kamoli da pišemo i lepimo sličice.
Godine su prolazile. Haos se polako pretvarao u uređeni haos. Luka je porastao. Sa svojih pet godina, postao je pravo, zdravo, razumno biće. Dečak koji je primećivao stvari. Koji je postavljao pitanja. Logična pitanja. Pitanja koja pogađaju pravo u centar.
I tako, jedne mirne večeri, dok smo listali uspomene, dogodio se neizbežni sudar sa istinom. Gledali smo, po ko zna koji put, fotografije i Radosnicu. Luka je sedeo pored mene, prstićem prelazio preko slika svoje sestre kao bebe. Gledao je otiske stopala, uvojke kose, grafikone rasta. Lice mu je bilo ozbiljno, misaono. A onda je podigao pogled, pogledao prvo u mene, pa u Baneta, i postavio to jednostavno, bezazleno, ali za nas razorno pitanje:
„A gde su moje slike? I moja Radosnica?“
Tišina. U tom trenutku, da je muva proletela kroz sobu, čuli bismo je kao mlazni avion. Bane i ja smo se pogledali. Osetila sam kako mi obrazi gore. Crveneli smo se kao dva školarca uhvaćena u prepisivanju. Šta reći? Šta odgovoriti na pitanje koje je bilo toliko logično i opravdano? Kako objasniti petogodišnjaku da je njegovo postojanje, usled iscrpljenosti i opšteg rasula, prošlo fotografisano ali poludokumentovano?
Bilo mi je malo smešno, priznajem. Smešna mi je bila naša nemoć, naša provaljena roditeljska zavera ćutanja. Ali zapravo, nisam imala pojma šta da mu odgovorim. Osećala sam se kao najgora majka na svetu.
Bane se, kao i uvek u kriznim situacijama, brže snašao. Njegov mozak, istreniran godinama preživljavanja u raznim situacijama, uključio je mod za hitne slučajeve. Nakašljao se, pogledao Luku sa izrazom ozbiljnosti i poverenja, i rekao rečenicu koja je klasik iz priručnika „Kako lagati svoje dete, a da se osećate dobro povodom toga“: „Naravno da imaš, sine. Tvoja Radosnica je… na jednom posebnom mestu. Toliko je dragocena da je čuvamo. Pronaći ćemo je, ne brini. Tu je negde.“
„Tu je negde.“ Ta neodređena, maglovita lokacija koja može biti bilo gde, od podruma do paralelnog univerzuma. Luka nas je pogledao sumnjičavo, ali obećanje da će je pronaći bilo je dovoljno da ga za trenutak umiri. Vratio se igri, a Bane i ja smo ostali da sedimo, razmenjujući poglede pune panike. Znali smo šta nam je činiti. Te noći, kada naslednici konačno zaspu, počinje operacija. Operacija, Lukina Radosnica.
Čim je i poslednje „laku noć“ izgovoreno i vrata dečije sobe zatvorena, Bane i ja smo se pretvorili u dva agenta na zadatku od nacionalnog značaja. Počeli smo sa misijom pronalaženja i dokumentovanja dokaza o Lukinom odrastanju.
Otvarali smo kutije sa starim fotografijama, prelistavali albume, prolazili kroz hiljade slika na kompjuteru. Našli smo brdo slika, ali na šezdeset posto njih bila je i „princeza Jovana“. Luka sedi u pesku, ali Jovana pravi kulu pored njega. Luka jede sladoled, ali Jovana ima veću kuglu ispred njega. Luka spava, ali Jovana spava pored njega. „Ovo je katastrofa,“ rekao je Bane. „Izgleda kao da smo ga usvojili kao druga njenoj visosti.“
Morali smo da budemo kreativni. Počela je faza umetničke obrade, ili, da budem iskrena, falsifikovanja. Našli smo nekoliko slika gde je Luka bio sam. Zatim smo uzeli makaze. Slike na kojima je bio sa Jovanom postajale su predmet hirurške intervencije. Isecali smo Jovanu. Ponekad bi sa njom otišlo i Lukino uvo ili deo ruke, ali nismo imali izbora. Da bismo sakrili tragove našeg zločina, iseckali smo slike u raznim oblicima. U obliku srca. U obliku aviona. U obliku zvezde. Naša porodična istorija odjednom je postala veoma… geometrijska.
A onda, Radosnica. Otišli smo do fioke i izvukli tu optužujuću svesku. Bane je imao trenutak genijalne inspiracije. „Okrenućemo je naopačke“, uzviknuo je. „Počećemo od pozadi. Izgledaće kao specijalan, muški deo“ Tako smo i uradili. Na poslednjoj strani, napisali smo velikim slovima, „LUKINA KNJIGA USPOMENA“. A onda je krenulo popunjavanje. Podatke o visini i težini prepisivali smo iz njegovog medicinskog kartona. Prvi osmeh, to je to, rekao je Bane. „Osmeh intelektualca, suptilan.“ Zalepili smo je. „Prvo spavanje u krevetu“ „Omiljena igračka“. Našli smo sliku gde drži nekog plavog zeku, iako smo znali da je to zapravo bila Jovanina igračka koju joj je oteo. Nema veze, detalji su nebitni.
Najveći izazov je bio popuniti stranice sa temama: „Luka na moru“, „Luka na planini“, „Luka u zoološkom vrtu“. Imali smo te slike, ali na svima je bila i Jovana. Makaze su ponovo radile. Na kraju, Luka na moru je izgledao kao da sedi na pustom ostrvu, a slika iz zoološkog vrta isečena je tako da izgleda kao da ga juri noj. Imali smo i posebnu sekciju, „Luka izražava snažne emocije“. Tu smo zalepili jedno deset fotografija na kojima vrišti ili se smeje iz sveg glasa. Ispod smo napisali: „Naš sin, strastvena i izražajna priroda.“ Dodali smo i njegov prvi crtež, nekoliko haotičnih linija koje smo protumačili kao rani primer apstraktne umetnosti.
Radili smo do zore. Uz kafu i osećaj krivice pomešan sa histeričnim smehom. Ujutru, kada smo završili, Radosnica je bila gotova. Bila je malo kriva, slike su bile čudnih oblika, a rukopis nam je bio neuredan od umora. Ali bila je puna. Puna ljubavi, uspomena i poneke kreativne interpretacije istine.
Ujutru smo, nenaspavani ali srećni, sačekali da se naš naslednik probudi. Luka, rekla sam svečano, Bane i ja smo celu noć tražili i našli smo, tvoju Radosnicu. Pružili smo mu knjigu. Uzeo ju je, otvorio, prelistao nekoliko strana sa ozbiljnim izrazom lica. Gledao je u srca, avione, u svoje podatke o rastu i slike gde se igra u pesku. Zatim je podigao pogled, pogledao u nas i rekao, „Super. A šta ima za doručak?“ Knjigu je ostavio na sto i otišao da se igra. Bane i ja smo ostali da sedimo, iscrpljeni, ali sa osmehom. Izvukli smo se. Naš sin, naš naslednik, sada već divan, empatičan, hrabar mladić, konačno je bio upisan i uvršten u svetu knjigu porodične hronike. Njegovo mesto u arhivi Radosnice, bilo je osigurano, makar i uz pomoć makaza, lepka i jedne duge, neprospavane noći pune ljubavi i malih, roditeljskih laži.
Ostavite odgovor