Poslednji put.

Rekla je: „Idi.“

Ostao sam uz nju i borio se.

Rekla je: „Ostani.“

I otišao sam, jer sam se uplašio.

Dobio sam ono što sam, otkako znam za sebe, više od svega na svetu želeo – i pobegao.

Sada sa tim moram proživeti čitav svoj vek – izgovorio je, okrenuo se i zauvek nestao u mraku, predamnom.

Nisam mu rekla da stane, da ne ide, kao što bi možda mnogi uradili, makar iz želje da saznaju ostatak priče.

Umesto toga, prošaputala sam: „Čovek! Čim dobije ono što je za života više od svega želeo i za šta se verovatno lavovski, veoma dugo borio, pa se na kraju i izborio – on beži. Uplaši se sreće koju je tako dugo čekao i tek tako, bez borbe, na samom kraju, preda je nekome. Nekome drugome. Nekome ko je možda mnogo manje od njega samog u tom trenutku zaslužio.“

Još tada sam odlučila: takav čovek nikada neću biti ja.

I, da vam istinu kažem, nešto mi je odmah po njegovom dolasku govorilo da je to poslednji put da ga u ovom životu vidim.

Morao je da mi kaže istinu.

Prosto je morao, pre nego što zauvek napusti ovaj svet. Jer ova se priča, na svom kraju kao i na početku, nas dvoje najviše i ticala.

A mislila sam…

O, kako sam samo glupo mislila da ga nikada više neću videti.

Pogotovo nakon onog dana kada je, bez ijedne izgovorene reči, otišao i iza sebe ostavio prazan ormar, ramove za slike i naš krevet – onako fino ulickan, kakav je uvek bio tokom dana.