Petrislav je proveo čitavu noć lebdeći između života i smrti. Drhtao je pod brdom prekrivača sklopljenih očiju, isprekidanog daha. Vremenom se drhtanje pogoršalo. Pre no što je Luka stigao, počeo je da se trza i cvokoće zubima.
Mihailo, koji je i ranije viđao takve rane, strahovao je da će mu sin umreti. Nije mogao da oprosti sebi što ga je pozvao iz Raške i poslao u rat. Osećaj krivice mutio mu je um sprečavajući ga da trezveno razmišlja.
Strepeo je i za Bodinovu bezbednost, znao je da je mnogo lakše doći do krune nego zadržati je. Glave su olako padale, pa i krunisane. Morao je da nađe način da mu pomogne, a jedino što je mogao da učini bilo je da pokrene vojsku.
„Molim te, razmisli još jednom“, Teodora je pokušala da ga odgovori. „Ako to učiniš, uvući ćeš državu u rat sa Carstvom.“
„Zar stvarno misliš da mogu da sedim ovde dok mom sinu preti opasnost?“, namrštio se.
„Naravno da ne, ali…“, uzdahnula je. „Šta kaže Vukan, zna li ko je dobio zadatak da uguši pobunu?“
„Zna. Vrijenije.“
„Vrijenije?“ Longivardopul je stajao na vratima odaje sa izvijenim obrvama. „Nićifor Vrijenije?“
„Zar postoji neki drugi?“, Teodora ga je prostrelila pogledom.
Mrzela je njegovo bešumno kretanje po palati. Jedva je čekala da ga isprate u Ribnicu, čak i ako je to značilo da će i njena Vojislava otići.
„Znam ga“, rekao je prelazeći preko prekora u njenom glasu. „Ratovali smo zajedno kod Mancikerta.“ Seo je na stolicu i zagledao se u Mihaila. „Povedi me, mogu biti od koristi.“
Mihailo je oklevao.
„Zar mi ne veruješ?“
„Poverenje mora da se zasluži“, umešala se Teodora.
„Eto prilike“, osmehnuo joj se pa ponovo pogledao u Mihaila. „Dozvoli mi da oslobodim svoje ljude iz tamnice. Plaćenici su, borba je njihov izbor, tako da im je svejedno čiju će krv da prolivaju sve dok imaju koristi od toga. U zamenu za slobodu, i nešto zlata naravno, ratovaće i pod tvojim barjakom.“
Mihailo se kolebao još neko vreme, a onda je pristao.
Sutradan, dok se poslednja grupa vojnika naoružavala, Vojislava je osluškivala glasove, njištanje konja i zveket oružja.
„Šta se dešava?“, upitala je evnuha kog je srela u hodniku. „Gde mi je muž?“
„Kreću“, odgovorio joj je rasejano.
„Zar već?!“, odmahnula je glavom u neverici i uputila se napolje.
Normani zakleti na vernost Mihailu stajali su čekajući znak za pokret dok se barjak dizao iznad njih.
Potrčala je ka mužu i propela se na prste da bi ga zagrlila.
„Vratiću se“, rekao je poprilično glasno.
Teodora je bila sigurna da je to laž, izrečena toliko promišljeno da je gotovo zvučala kao istina. Dok su trupe odlazile, dižući oblak prašine za sobom, prekrstivši se prišla je Vojislavi koja je uzdisala brišući suze.
„Ako rodim dečaka“, pogledala je u majku rukom dodirujući stomak, „volela bih da se zove Mihailo. Šta misliš hoće li se otac složiti?“
Teodora je nemo klimnula glavom obuzeta drugim brigama. Njene suze je nisu brinule za razliku od ledenog pogleda koji je videla na licu Longivardopula dok je odlazio.
„Hladno je“, rekla je najzad, prebacujući joj ruku preko ramena kako bi je povela ka palati. „Uđi da se ne prehladiš.“
Kroz dvorište koje je na bledom jutarnjem svetlu izgledalo sumorno i pusto pratila ih je tišina, a unutra su ih dočekali Petrilovi krici.
*
„Ne mogu više“, Teodora je počela da jeca ubeđena da od svih koji ga leče nema nikakve koristi.
Luka mu je merio puls, gledao boju i zamućenost mokraće, čak je i mirisao, a potom je zabrinuto coktao odmahujući glavom i svaki čas zavirivao u svoju bogato oslikanu zbirku recepata sa kratkim uputstvima o lečenju.
Učeni monasi koji su na Luku gledali kao na nedostojnog takmaca i bili više zainteresovani za lečenje duše od tela, smatrali su da je molitva jedini put ka izlečenju. Govorili su da je svaka bolest od Boga, i da ishod zavisi isključivo od božje namere. Oni manje učeni, donosili su svetu vodu pomešanu sa lekovitim biljem koje su sami uzgajali u manastiru, a svi od reda zatrpavali su ga relikvijama verujući u njihove čudotvorne moći.
Posmatrajući je kako prstima steže ikonu Svete Bogorodice, evnuh je uzdahnuo.
„Petar je dolazio?“, upitao je ono što je već znao.
„Da“, odgovorila je smeteno.
„I šta kaže?“
„Ozdraviće ako je suđeno“, uzdahnula je. „Kaže još i protiv Boga se ne može… i ne sme boriti.“ Jecala je.
„Slušaj, Teodora, postoji neka činjarica o kojoj svi pričaju“, prišao joj je bliže. „Kažu da se još nije rodio onaj kom nije pomogla.“
Spustila je ikonu u krilo i pogledala ga kroz suze.
„Dok druge žene, upoznate sa drevnim običajima i starim načinima borbe sa bolešću pribegavaju vračanju, bajanju, čaranju, uz izgovaranje tajanstvenih reči“, nastavio je, „ona za ozdravljenje koristi vodu“.
„Vodu?“, izvila je obrve.
„Kaže voda pamti. Voda zna.“
„Svašta.“
„Da, svašta“, počešao se po čelu. Činilo se da će otići svojim poslom, a onda se ponovo okrenuo ka njoj. „Ali ako ona, kao što kažu, svojim činima može da utiče na tok prirodnih događaja, možda može i na tok njegove bolesti.“
„U redu. Neka je neko nađe i dovede“, rekla je brišući suze. „Ako ga izleči, daću joj sve što poželi.“
Nije imala šta da izgubi, i onako joj se činilo da joj se sin neće izvući. U svakoj slamci videla je spas.
Ostavite odgovor