I eto… ponovo na poslu. Osam sati radnog vremena. Buka, haos, nezadovoljni radnici, vapaji za većom platom, pretnje otkazima, pritisak nadređenih…
A ja?
Ja stojim usred tog haosa i sanjam. Usred bela dana, nasred fabrike.
Šta da radim? Jednostavno je jače od mene. Da li je u pitanju odbrambeni mehanizam od svog tog ludila koje me okružuje? Možda. A možda je samo posledica toga što sam veći deo života proveo sam.
Jedinac. Introvert.
Dete koje, kada dobije set klikera od roditelja, ne trči napolje da se igra sa drugom decom, već ih poređa po podu i zamišlja novootkriveni Sunčev sistem. Planete prepune boja koje se prelivaju i stapaju jedna sa drugom, baš poput šara na staklenim kuglicama.
Otkad znam za sebe, mašta mi je delovala primamljivije od stvarnog sveta. Ne do te mere da poželim da pobegnem iz stvarnosti, ali dovoljno da čak i kada sam među ljudima, bez problema odlutam negde drugde. Kao da otvorim vrata jedne prostorije i jednim korakom zakoračim u potpuno drugi svet.
Kao posledica toga, detinjstvo sam proveo zatvoren u sobi, okružen sveskama i bojicama. Crtanje je bilo jedino sredstvo koje sam poznavao, jedini način da ono što postoji u mojoj glavi makar delimično prenesem u stvarnost.
A onda sam 2010. godine odlučio da te svetove učinim ne samo vidljivim, već i interaktivnim i stvarnim… Koliko god nešto sastavljeno od binarnog koda može da bude stvarno.
Program se zvao Game Maker 4. Jednostavan alat za pravljenje 2D igara za računare.
Želja za stvaranjem bila je toliko jaka da sam samostalno naučio GML programski jezik, grafički dizajn, obradu zvuka i sve ostalo što je bilo potrebno da te ideje dobiju oblik.
Posle njega došli su Game Maker 8, Game Maker Studio 1 i 2…
I tako.
Trinaest godina kasnije iza mene je ostalo više od dvadeset igara.
Bio je to period života u kojem sam iskreno verovao da ću se time baviti zauvek. Da ću živeti od svoje mašte.
I delimično sam bio u pravu.
Ali kako kaže stara izreka, jedna od najvećih tragedija života jeste to što se, pre ili kasnije, sve promeni.
Na isti način na koji su me snovi naveli da se bavim pravljenjem igara, tako su me od njih i udaljili.
Tačnije, jedan san.
San u kojem sam umro.
Moji snovi su retki, ali intenzivni. A ovaj je bio jedan od najintenzivnijih koje sam ikada doživeo.
Sedeo sam u svojoj sobi sa društvom usred bela dana. Pričali smo o svemu i svačemu, koliko je to uopšte moguće u snovima. A onda se negde u daljini začula snažna eksplozija.
Ubrzo se pojavio beli talas koji je polako krenuo prema nama.
Bio je sve bliži.
Na kraju je ušao i u moju sobu.
Širio se neverovatno sporo, gotovo milimetar po milimetar. I kako bi dotakao neku osobu, tako bi ona jednostavno nestala.
To je to, pomislio sam.
Kad bude došao do mene, probudiću se.
Međutim, to se nije dogodilo.
Blještava svetlost nastavila je da se širi dok njene ivice nisu stigle do mene. A onda sam počeo da tonem u nju.
I tada sam osetio da umirem.
Da nestajem.
Trajalo je toliko dugo da sam imao vremena da razmišljam. Da li ću nekome nedostajati? Kako će život teći bez mene? Da li sam ostavio bilo šta iza sebe po čemu će me neko pamtiti?
Osećaj je bio neverovatno mučan.
A ni fizička bol nije izostala.
Svetlost me je polako kidala. Razdvajala dušu od tela. Agonija koja je, činilo se, trajala satima.
A onda sam se konačno probudio.
I na licu sam imao osmeh.
Ne znam zašto, ali nikada se nisam osećao lakše. Kao da je sav teret koji sam ikada nosio nestao preko noći.
Ali zajedno sa tim osećajem promenio sam se i ja.
Do te mere da mi ni stvar koju sam najviše voleo na svetu više nije značila gotovo ništa.
Pravljenje igara.
Naravno, to me je zabrinulo. Znao sam da depresija ume da ljudima oduzme snove, strasti i želje dok ne ostane samo prazna ljuštura. A u tom periodu života prošao sam kroz veliki gubitak (što je priča za neki drugi put).
Ipak, kad god bih preispitivao sebe, nisam osećao da sam nesrećan. Naprotiv. Sve je bilo na svom mestu.
Sve osim jedne stvari.
Izgubio sam volju za nečim što je bilo deo mene punih trinaest godina.
Da skratim priču, pošto sam se već dovoljno raspisao, počeo sam da pišem.
I evo, još uvek pišem.
Za sobom sam već ostavio tri knjige i nekoliko audio-priča.
Prema pisanju osećam isti onaj žar koju sam nekada osećao prema igrama.
Naravno, ponekad se zapitam da li će san koji mi je jednom već promenio život ponovo doći i odneti i ovu strast.
Ali trudim se da ne razmišljam previše o tome.
Pronašao sam novi način da ono što nosim u sebi prenesem u stvarnost i želim da uživam u tome dokle god traje.
Ono što mi je najvažnije jeste činjenica da je moje unutrašnje sidro ostalo isto.
I dalje sam sanjar.
I dalje sam osoba kojoj mašta znači više nego što bi verovatno trebalo.
I dalje tragam za načinima da ono što postoji samo u mojoj glavi dobije oblik koji mogu da pokažem drugima.
E sad, svi koji su upoznati sa mojim radom znaju da stvaram mračne, melanholične i često zastrašujuće svetove.
Pa kako onda ta dečja mašta, puna boja i izmišljenih planeta, može da proizvede nešto tako mračno?
Jednostavno.
Ne može.
Ali moj rad nije sastavljen samo od nje.
Ljudska bića nisu toliko jednostavna.
U meni, pored svih tih beskrajnih i rasterećenih svetova, postoje i ožiljci koje život i vreme ostave iza sebe.
A ono što stvaram nastaje iz sudara svega toga.
Svi smo mi skup događaja, iskustava, uspomena i snova.
I svi pokušavamo da pronađemo način da sačuvamo svoj centar, ono mesto koje nas drži koliko-toliko stabilnima.
Neki voze bicikl.
Neki komponuju muziku.
Neki crtaju.
Neki štrikaju.
Neki putuju.
Ja pišem.
I nadam se da ću pisati do kraja života.
Svestan sam da je to možda velika porudžbina univerzumu, ali drugačije ne umem.
Sanjam i tražim načine da te snove prevedem u svet u kojem živim.
Nekada su to bile igrice.
Danas su to knjige.
Sutra će možda biti nešto sasvim treće.
Nije važno kojim putem izlaze napolje.
Važno je samo da izlaze.
Dokle god budem uspevao da svojim unutrašnjim svetovima dam bilo kakav oblik i učinim ih makar malo stvarnim, znaću da sam dobro.
Toliko za danas.
A sada nazad na posao.
Ovih osam sati neće odraditi sami sebe.
Ostavite odgovor