Ljudi često ne veruju u natprirodno. Govore da za sve postoji objašnjenje, da je svaka senka samo odsustvo svetlosti… Veruju da je svet uređen samo pravilima koja se mogu razumeti, izmeriti i objasniti.
Pa ipak, tokom života mnogi se susretnu sa nečim što izmiče svakom razumu.
Ugledaju ono što ne bi smelo da postoji. Čuju glasove koje niko drugi ne čuje. Osete prisustvo koje ne mogu da imenuju.
I uprkos tome, nastavljaju dalje kao da se ništa nije dogodilo, ubeđujući sebe da je sve slučajnost, umor, igra sopstvene mašte. Lakše je poverovati u zabludu nego priznati da postoje stvari koje stoje izvan granica onoga što nazivamo stvarnošću.
Damnjan je bio jedan od tih ljudi. Nevidljivo za njega nije postojalo.
Čak i kada bi se suočio sa nečim što nije mogao odmah da objasni, odbijao je da tome pripiše bilo kakvo drugo značenje osim racionalnog. Govorio je sebi da će istina doći kasnije – kada pronađe pravi odgovor.
Ali stvarnost mu je, malo po malo, otkrivala drugo lice. Mračnije. Starije. Nemilosrdnije…
Imao je osam godina kada je prvi put doživeo neobjašnjivo.
Igrao se sam ispred stare kuće u malom selu u kojem je odrastao. Veče je polako padalo, a topao vetar nosio je neobičan miris kroz vazduh – sladunjav i stran.
Nikada ranije nije osetio ništa slično. Miris je dopirao iz uskog sokaka u blizini kuće.
Vođen dečjom radoznalošću, krenuo je da nađe njegov izvor. Međutim, čim je zakoračio u sokak, začuo je ženski glas. Tiho šaputanje na uho.
„Ne idi dalje.”
Naglo se okrenuo ali bio je potpuno sam. A miris je postao toliko prodoran da mu je svaki udah bivao teži od prethodnog.
I baš kada je odlučio da se vrati kući osetio je nečiju ledenu ruku na svom ramenu.
To je bilo poslednje čega se sećao.
Roditelji su mu kasnije rekli da je bio iscrpljen jer je celo popodne proveo napolju, a kada im je ispričao šta se desilo, njegove reči su odbacli kao plod dečje mašte.
„Još si mali“, govorili su. „Obične stvari ti izgledaju strašno.“
I Damnjan im je poverovao. Bar tada…
Međutim, nešto slično se ponovilo par godina kasnije.
Bio je prvi razred srednje škole kada se preselio u grad. Jedne noći vraćao se kući kasno, dok su ulice bile potpuno prazne a jedino što je odzvanjalo njima bili su njegovi koraci.
A onda je u vazduhu osetio miris koji mu je ovog puta bio i te kako poznat. Miris koji je osetio samo jednom u životu ali mu je ostao zauvek urezan u sećanju.
I dok je pokušavao da pronađe njegov izvor, preko puta ulice ugledao je nepomičnu figuru. Stajala je kao da ga posmatra. Ruke su joj bile predugačke, gotovo groteskne, a stajala je na način kao da njeno telo ne prati pravila kostiju i zglobova.
Srce je krenulo divljački da tuče. Poželeo je da pobegne, ali nije mogao.
Kao da ga je nešto prikovalo za tlo.
A onda je ponovo osetio ruku na svom ramenu. Hladnu. Baš kao pre sedam godina.
Vrisnuo je i naglo se okrenuo plašeći se koga će da ugleda. Ali iza njega je stajala samo zabrinuta starica.
„Sine da li si dobro?” upitala ga je.
Pre nego što je uspeo da joj odgovori, ponovo je pogledao niz ulicu.
Figure više nije bilo, a i sav miris iz vazduha je potpuno nestao. U poluzamračenoj ulici su stajali samo starica i on.
„Dobro sam.” odgovorio je i otrčao kući.
„Sve je to samo u mojoj glavi.” tešio je sebe nadajući se da je to bio poslednji put da se susreće sa nečim ovakvim.
Ali dve godine kasnije, dogodilo se ponovo. I ovoga puta ostali su ožiljci kao dokaz tog susreta.
Bio je poslednji dan leta.
Šetao je brdom iznad grada, uživajući u poslednjem dahu toplih dana pre dolaska jeseni. A onda se u vazduhu pojavio miris iz detinjstva. Onaj sladunjav i težak. Strah ga je presekao. Znao je šta taj miris donosi. Iste sekunde se okrenuo i potrčao ka gradu.
Ali posle samo par koraka izgubio je osećaj u nogama. Srušio se, nakon čega je izgubio i osećaj u rukama. Ležao je potpuno nepokretan, zarobljen u sopstvenom telu.
Pokušavao je da vrišti, ali glas nije izlazio. Mogao je samo nepomično da leži. Miris je postajao sve jači…
A onda su se začuli spori, jasni koraci.
Nešto se kretalo tik iza njega, van domašaja pogleda.
Zatvorio je oči i molio se da sve brzo prođe.
Koraci su se približavali. A onda – bol.
Snažan, razdirući. Po celom telu.
Vrisnuo je.
Na ruci se pred njegovim očima stvorio dubok rez. A zatim još jedan. Pa još jedan. Kao da ga nevidljiva oštrica lagano seče.
Nekako je uspeo da okrene glavu. I ugledao je poznatu figuru.
Stvorenje sa dugim rukama zabijenim u zemlju. Nepomično je gledalo u nebo dok mu je iz usta curila krv.
I pre nego što je mogao da shvati šta se dešava, Damnjan je izgubio svest.
Probudio se par sati kasnije u bolnici.
Doktor mu je rekao da ga je prijatelj pronašao krvavog na brdu. Telo mu je bilo puno ožiljaka.
Kada je pokušao da objasni šta se dogodilo, samo su odmahivali glavom. Tvrdili su da su posekotine od kamenja i grana i da ih je zadobio prilikom pada. A vizije su pripisali epileptičnom napadu.
Racionalna objašnjenja, kao i uvek.
Međutim, kasnije tog dana, u bolnici ga je posetila starica. Ista ona od pre dve godine koja se zadesila tu baš kada i nepoznato stvorenje za koje je sada već ozbiljno počeo da veruje da je stvarno.
Sedela je kraj njegovog kreveta i ćutala. A kad ju je pitao ko je ona i zašto je došla da ga poseti, samo je spustila ruku na njegovo rame, pogledala ga očima punim suza, i otišla. Bez reči…
Nekoliko meseci kasnije, prijatelj koji ga je pronašao na brdu organizovao je malo okupljanje. Ništa posebno. Nekoliko prijatelja. Piće. Generična muzika koja nikome nije smetala.
Tamo je sreo drugaricu iz osnovne koja je živela u selu pored njegovog, i za koju nije znao da studira u istom gradu.
Pričali su dugo. Prisećali se detinjstva i bezbrižnog odrastanju u selima koja su im sada, u odnosu na ovaj grad, izgledala pusto i monotono.
A onda ga je pitala za ožiljke. I iz nekog razloga Damnjan joj je ispričao sve…
Očekivao je podsmeh. Umesto toga, pažljivo ga je slušala. A kada joj je pomenuo staricu, izraz na njenom licu se promenio. Postao je ozbiljan, pomalo uplašen.
Počela je da ga ispituje. Tražila je svaki detalj. Zatim je izvadila telefon na čijem se ekranu nalazila slika starice.
Istog trenutka obuzela ga je panika i istrčao je na terasu, nadajući se da će mu svež vazduh pomoći da se smiri i da je sve ovo samo bolesna šala.
Drugarica mu se pridružila na terasi, malo sačekala da se pribere, a onda je progovorila.
Žena sa fotografije bila je njena pokojna baka. Umrla je pre njenog rođenja, ali joj je ostavila kutiju. Kutiju punu molitvi, zapisa i crteža deformisanih bića – humanoidnog oblika sa dugim rukama i grotesknim položajima tela.
Međutim, osim onoga što je pronašla u njoj, nije znala ništa više o tome. Jedino što je proizašlo iz otvaranja te kutije bila je gomila pitanja, od kojih je najveće bilo zašto ju je baka, nakon smrti, ostavila baš njoj. Njeni roditelji bili su iznenađeni koliko i ona.
Te noći, dok se vraćao kući, glavom su mu jurila bezbrojna pitanja. Zašto baš on? Da li ga starica čuva – ili ga priprema za nešto gore? I kako da zaustavi sve ovo?
Tada je osetio bol.
Ožiljci su počeli užasno da ga peku. A i miris se vratio.
„Ne. Ne opet!“ povikao je, ali nije bilo nikoga unaokolo da mu pomogne.
Seo je na ivičnjak i polako počeo da tone u crnilo. Disanje mu je postajalo sve sporije, a telo sve više trnulo. Ubrzo je izgubio svest.
Neko vreme plutao je u beskonačnoj tami, bez misli, bez bola, bez straha… A onda je počeo da otvara oči i iznad sebe ugledao staricu.
Nije osećao svoje telo, ali je znao da leži. Izgledalo je kao da se nalazi unutar neke mračne pećine. Starica koja se nadvijala nad njim držala je u ruci nešto iz čega je kapala gusta crvena tečnost. Lice joj je bilo bezizražajno. Nije se pomerala niti progovarala… samo je stajala.
„Šta se događa?“ upitao je, ali nije dobio nikakav odgovor.
Starica je samo otvorila šaku umazanu crvenom tečnošću i u ruci joj se nalazilo srce koje je još uvek kucalo.
A onda je uperila prst ka Damnjanovim grudima i, kada je spustio pogled da vidi šta mu pokazuje, ugledao je otvorenu krvavu ranu. Srce koje je starica držala u rukama bilo je njegovo… I pre nego što je stigao da reaguje, starica ga je čvrsto stegla i iz njega je počeo da izlazi crni dim. Dim koji je sa sobom nosio veoma poznat miris…
„Gresi iz prošlosti ovde nestaju. Sada si slobodan“, izgovorila je i Damnjan je ponovo izgubio svest.
Probudila ga je jarka bela svetlost – snop baterijske lampe koju je medicinski radnik uperio u njega. Ležao je na ulici, a pored njega su se nalazila kola hitne pomoći i njegova drugarica.
„Šta se desilo?“ upitala je i pritrčala. „Znala sam da nije trebalo tek tako sve ono da ti kažem!“
„Video sam tvoju baku…“ prekinuo ju je Damnjan.
Medicinski radnik ga je uspravio i polako su krenuli ka ambulantnim kolima.
„Mislim da je tvoja baka moj anđeo čuvar“, nasmejao se i ušao u kola.
Iako sve te događaje nije mogao da objasni, negde duboko u sebi osećao je spokoj i mir. Nije znao zašto, ali je znao da su humanoidna stvorenja i miris zauvek nestali iz njegovog života.
Tako je i bilo. Doživeo je duboku starost. Čak je stvorio porodicu sa unukom svoje zaštitnice. A užasi koje je proživljavao u detinjstvu više se nikada nisu ponovili.
U poznim godinama pričao je priče mlađim generacijama i uveravao ih da natprirodne događaje ne odbacuju tek tako lako. Ali ljudi takve stvari vole da pripisuju slučajnostima, baš kao što je i Damnjan nekada radio.
A onda, jedne večeri, dok je ležao sam u krevetu, oči su počele da mu se sklapaju. Imao je osamdeset tri godine i telo je postajalo sve slabije. Znao je da će uskoro njegovo vreme doći. Ali trudio se da ostane budan. Makar dok se njegova nekadašnja drugarica, a sada supruga, ne vrati.
„Izgleda da je to to…“ prošaputao je. „Ali ako mogu da izdržim samo još malo…“
„Moja unuka će razumeti ako ne izdržiš“, začuo se ženski glas iz ugla sobe.
Okrenuo se ka pravcu iz kog je glas dopirao i ugledao nasmejanu staricu koja je polako prilazila krevetu.
„Došlo je vreme da i ti drugima pružiš mir, kao što sam ga ja tebi dala“, mirno je izgovorila i dodirnula ga po ramenu. I odjednom, soba se ispunila dobro poznatim mirisom i stvorenjima čije su se ruke vukle po podu.
Ali ovoga puta Damnjan nije bio uplašen. Konačno je video svet koji ljudi za života ignorišu. Pogledao je staricu i klimnuo glavom.
O PRIČI
-
Autor: Martin Marković
-
Lektura: Aleksina Đorđević
-
Priča originalno napisana: Avgust 19. 2024.
-
Audio verzija priče je dostupna na https://www.youtube.com/watch?v=abF11elh_kg&t
Martin Marković zvaničan sajt: https://payhip.com/martinmarkovic/glavna-stranica
Ostavite odgovor