E moj, sinovac! O konjima ‘oćeš da ti pričam? Pa ‘di si to Sremca naš’o da pitaš? Ta niko ne vole konje tako k’o mi! Sremci više voledu konje neg’ ljude, to sinovac da upamtiš! I ja sam drž’o konje celi život! Od kako sam, što se kaže, post’o svoj gazda, i od oca preuz’o kuću, sve sam konje sam bir’o. S’ mojim Zelenkom sam iš’o i u polje, i u svatove, i vij’o Božić, i kuruze u Kupinovo na skelu ter’o, a bogme, iš’o i u šumu po drva. Ovo zadnje ne moraš beležiti, da me posle oni akrepi iz šumske uprave ne bi ganjali… Nije baš bilo po propisu, znaš…
Kažem ti ja, kod nas su se uvek pravi domaćini po konjima poznavali, a najveće gazde su uvek imali najlepše lipicanere. A, veza izmeđ’ čoveka i konja, to je nešto jako! Jer konj je verna životinja, i uvek će dobro gazdi upamtiti! A ja, kad’ god o konjima divanim, ispričam jednu priču što sam je čuo u mojoj mladosti. Eto, kad’ već imaš mal’ vremena, sad ću ti je ispričati.
Beše to davno, još u doba cara Franje, kad sam ja služio u pešadijskoj regimenti. E, i tu sam vala proš’o k’o bos po trnju! K’o i svugde u životu! Poslali me oni švapski činovnici iz Zemuna čak u Varaždin da služim vojsku! Ne kažem, lep je to grad, al’ je daleko majku mu! A, lepo sam mome ocu govorio da spremi jedno prase i ponese činovniku u vojni odsek. Ne bi propali zbog jednog praseta. Tako je matori Bakajlo učinio, pa su mu sina poslali prvo u Osijek, a ondak u Mitrovicu. I bliže kući, i lakša služba! Al’ dobro, sad’, što je bilo, bilo je!
A, kod nas u kasarni bio neki matori feldvebl, Čeh. Novotni se zvao, Antun Novotni! Sigurno je dosad i umro, Bog da mu dušu prosti! Dugo je služio u našim krajevima, i naški je jezik savim lepo govorio. Bio je dobar čovek, sam’ je vol’o mnogo da popije. Nekad je služio u husarskoj regimenti, al’ je jednom pao s konja i grdno polomio nogu. Kako za konjicu više nije bio, a Švabe ne htedoše da ga otpuste iz vojske zbog raniji’ zasluga, prebaciše ga u pešadiju. Lepo se snaš’o, kažem ti, i do čina feldvebla je dogur’o! Sam’, posle povrede poč’o je još više da pije, i umal’ zbog toga nije službu izgubio.
Naiđe on jedared, baš kad’ smo mi prosti soldati zametli razgovor o konjima. Jer, beše nas dosta mladih Sremaca, pa Bačvana, Banaćana, Slavonaca, te smo se raspravljali čiji su konji lepši, i ko su bolji konjari. I sede s’ nama taj feldvebl Novotni, i ispriča nam kako je nekad u husarskoj regimenti služio. Bio sav rumenu licu i očiju buljavi’, da l’ od pića znaš, al’ je um’o jako lepo da priča o konjima.
Kad’ je tek stig’o u husarsku regimentu, u Bjelovaru, zatek’o je tu nekog švapskog
lajtnanta. Bio lep k’o slika! Smeđ, sa štucovanim brkovima i urednim zulufima, visok i naočit, a povrh svega bio je iz grofovske kuće. Kaz’o je Novotni da se to o’ma na njemu vidl’o. Po tome kaki mu je korak bio, kako je prič’o, kako mu je uniforma stajala, o’ma se vid’lo da je jedan od visokorodni’! Od oni’ koji drže reč! Ja nikad’ nisam poznavo nijednog grofa, đavo da i’ nosi! Vid’o sam jedared u Rumi na vašaru grofa Pejačevića izbliza, al’ nisam s’ njime ni reč progovorio.
I prič’o nam je Novotni kako je taj švapski grof lajtnant, ne mogu mu se više ni imena setiti, služio u kasarni sa još jednim mladim oficirom i grofom. Nji’ dva su bili nerazdvojni! Zajedno su išli u Bosnu, kad je carska vojska prešla Savu, zajedno su u kantini pili, i po gostionama lumpovali. A povr’ svega, ta su dva mlada oficira imala lepe konje, koje su doveli sa sobom u kasarnu, i samo su nji’ jašili. Nji’, i nijedne druge! Šta ćeš sinovac, kad’ si od grofovske fele, ondak za tebe važe drugčija pravila, i možeš ono što sirotinja ne sme.
Na vežbovanju i konjičkom egzerciru, redovno je taj mladi grof sa štucovanim brkovima bio najbolji. Jašio je i sa strane, i nije mor’o ni uzde da drži, a Novotni veli kako ga je mog’o i da stoji u sedlu! Da, da, sinovac! Stojeći da jaše! I sabljom je odlično barat’o, a kad’ je gađ’o iz sedla, da l’ iz karabina il’ levolvera, od njega nije bilo boljeg. A, za svog riđeg konja, bio je posebno vezan. Novotni je prič’o kako je mladi grof tom konju govorio dok ga je jašio, i dok su izvodili te silne kerefetluke. K’o da ga je rečima navodio na koju stranu da ide, a ne uzdama i mamuzama. I kad bi sjašio, grof bi naslonio svoju glavu na glavu konja, milov’o bi ga po nozdrvama, i nešto mu šaput’o. K’o da priča sa čeljadetom! Nije to bilo izmeđ’ konja i gospodara. Onako, da čovek zapoveda, a konj izvršava. To je bila neka prisna veza, i svu su u regimenti pričali da nikad nisu vidl’i da je neko tako vezan za svoga konja.
A ondak, jedne kasne jeseni, izjašu mladi grof i onaj njegov drug na svojim konjima, i odu u polje. Al’ za nesreću, toga dana pade jaka kiša. A, vreme ‘ladno bilo. Vratiše se dva mlada lajtnanta tek predveče, pokisli k’o miševi. Vojnici uvedoše oficire unutri da se presvuku i ugreju. Na prvi mah se činilo da će sve dobro biti. Al’, očin! Mladi grof, sutri izjutra poče da kašlje, i u’vati ga vrućica. Prebaciše ga u stacionar u kasarni, i om’a mu dadoše da pije neke čajeve i lekove. Džaba! Bivalo mu je svakog dana sve gore. Novotni reče, kako je on posle od neki’ oficira čuo da je grof još od ranije vuk’o neku boles’, ne razumem se ja u to sinovac, i kako je ta ‘ladna kiša samo pokrenula još gore zlo. Stalno je doktor dvorio mladog grofa, čak je i oberst lično dolazio da ga obiđe. Mislili su da ga odnesu negde dalje na lečenje, al’ udariše jake kiše, vreme’ ladno, a njemu sirotom bivalo sve gore i gore. Strašna ga groznica u’vatila. U tak’om stanju, nisu ga ni mogli nigde drugde nositi. Već postade izvesno da je nesretniku, doš’o kraj. Doneli mu ‘artije da kući pismo pošalje, a ni to nije sam mog’o, neg’ je onaj njegov drug pis’o dok mu je grof govorio.
I ondak, jednog jutra, poslaše po Novotnija. Lično ga je haubtman zvao. Ne znajući šta se zbiva, dotrči Novotni k’o munja, a tad je tek gefrajter bio, zadužen za konje u štalama. Naredi mu haubtman da iz štale izvede grofovog riđeg konja. Kad’ ga je Novotni pit’o ‘di da ga vodi, haubtman, koji i sam vrlo tužan bio, naredi da se konj odvede u stacionar, ‘di je grof lež’o. Novotni nam je pričo kako se tad’ sav pretrn’o! Al’ nije smeo ništa da pita. Lupio je petama o patos, i kren’o po konja. Kad ga je uz’o za uzde, riđan je iš’o oborene glave, nekako tužno znaš. Obično nikom nije dav’o da ga mirno vodi sem grofa, al’ se tad’ nije opir’o. Kad dođoše ispred stacionara, jedan soldat otvori vrata, i oni uđoše. Za njima, po podu sve ostajalo blato sa cokula i kopita. Odvede Novotni riđana čak u grofovu sobu. A tamo, tuga Božija! Leži siroti, mladi grof u postelji k’o mrtvac! Lice mu belo, jedva diše, ma sam’ što dušu ne ispusti! Pored njega sedio onaj njegov drug, i on ga pridiže iz postelje malo. A riđan! Da vidiš to sinovac! Novotni veli kako je konj sam priš’o postelji i primako glavu svome gospodaru. Grof je jedva ruku podig’o, i po njuški konja pomilovo. Za trenutak, tako nam je Novotni prič’o, mladi se oficir osmehn’o, i poč’o nešto konju kazivati. Kol’ko je siroma snage skupio. Jer, naposletku se u kasrani saznalo da mu to i beše zadnja želja. Da još jednom, zadnji puta, pogleda i pomiluje svog riđana. Posle ga snaga izdade, i on opet pade natrag u postelju. I više oči nije otvorio. Njegov drug, sav u suzama, odmahu rukom Novotniju da vodi konja napolje. I Čehu suze krenuše, a kako i ne bi, i povede riđana natrag u štalu.
Do podne su već navukli čaršav preko grofovog lica. Kad’ su ga iznosili u sanduku, i kad’ su kola prolazila pored štala, Novotni nam se kun’o kako je čuo da riđan njišti. Al’, onako tužno, srce da ti pukne. Te noći, Novotni nije mog’o od tuge oka sklopiti, te je ust’o iz kreveta, upalio fenjer i kren’o u štalu. Pon’o je jednu jabuku da poda grofovom konju. A, kad je prišo’ konju i osvetlio ga fenjerom, sam’ što ga nije kap udarila! Kleo nam se u svoju pokojnu majku i rodne Krušovice, da su riđanu iz očiju tekle suze. Da, da, sinovac! Suze, k’o u pravog čeljadeta. Posle je konj danima odbij’o da jede. Dovodili i veterinara da mu poda’ leka, al’ džaba! Posle tačno sedam dana od kad’ se sa grofom oprostio, i riđan je krep’o. Presvis’o i on sirotan od tuge!
Evo, vidiš, i meni suze krenuše kad sam ti ovo prič’o, a prič’o sam već stotinu puta, i svaki put mi se srce stegne. Šta ćeš, tak’i smo mi Sremci, volijemo konje više neg’ ljude. I zato sam ja uvek verovo’o da je baš sve tako bilo. Je l’ znam i kolk’o konj može voleti čoveka. Ma svaka životinja tako, ako je čovek dobar s njom! Eto, ljudima možeš vazda dobro činiti i nikad’ ti neće tako vratiti, a konj ‘oće…
Znam ja sinovac šta će ti ljudi kas’ti – Ta, mani Ranka! Ko zna da l’ je to sve istina što on priča!
E, zavidan svet, pa to ti je! Danas, ne znaš da l’ ima manje konja il’ grofova, pa više nikog’ nije ni briga. A vidiš, kad sam zadnji puta iš’o sa kuma Adžijom u Pazovu, kaz’la mi je unuka Timotija Boškovića, ne znaš je ti sinovac, ona je završila školu za slikara, da je u Beču vid’la nekak’u sliku, što je nabojadis’o neki Švaba, i na toj sliki leži oficir na samrtnoj postelji kome su doveli njegovog konja da se oprosti. E sad, ne znam je l’ to na sliki baš onaj grof o kom’ sam ja priču sluš’o, al’ vol’o bi da je tako. Ne znam, i da l’ je taj Švaba na sliku metn’o i sirotog Novotnija, koji je riđana dov’o u stacionar. Bilo bi lepo da jeste, ipak, bio je dobar čovek. Eto, ti si sinovac školovan čovek, pa se možeš raspitati. I, ako znaš nekoga ko bude iš’o u Beč, kaži im da vide imal’ stvarno tak’e slike tamo. A, ako nećeš, ne zameram ti. Danas, više nikome nije stalo do konja, a do grofova i stari’ priča još manje. Samo, kad čuješ da konj u noći njišti, seti se da možda nekog’ traži. Nije svaka tuga ljudska.
Posvećeno mom dedi Trivunu Bankoviću od koga sam kao dete slušao ovu priču,
koju je on čuo od svog oca Ranka
Ostavite odgovor