„S koje strane duva vetar?“
„Čini mi se u leđa.“
Okrećemo se u toj kaljuzi čizmama teškim od natopljene zemlje. Vetar u leđa ne možeš da dobiješ ako pred njega istupiš prsno.
Palidrvce po palidrvce baca u travu. Gledam u još sveže korpe cveća i lente s poslednjim pozdravima mojoj baki, razmazanim vlagom decembra. Lakše mi je da mislim na tuđe misli o životu, nego o životu samom.
Plamičak na vetru… Pred mojim očima jedan omot kroasana ljulja se u travi. Teško da je taj kroasan stvarno nekog zasladio na ovom mestu. Pojeli ga da prerede red.
Rukom, malo ispucalom od tog strujanja, zaklanja fitilj i drugom prislanja zapaljenu šibicu. Vrelina se uspinje ka njegovim prstima i ja strahujem da ga na oprli. Skrećem pogled, verujući da će sveće goreti kada ih ponovo pogledam – jer šta su tatine ruke drugo, ako ne zavetrina plamičcima na vetru?
„Ćero, idite u auto, ako vam je zima, ja ću da sačekam da dogori, smirilo se malo…“
„Važi “ i podsećam odlazeći: „ja igram predstavu večeras.“
„Dobro sine, tata će da te odveze.“
I šta su uragani u poređenju sa vetrom u leđa zvanim „tata“?
Ostavite odgovor