SVRTKA

Velika, plava šerpa na usijanom smederevcu. Flaša domaćeg vina, tek doneta iz podruma i pucke. Deda ih je spremio i sad tata peče palačinke. Ladies night. Nestrpljivo gledamo u skoro pun tanjir. Nećemo da ga načnemo dok se posednja ne ispeče. Od poslednje nas deli jedna mala večnost, u kojoj bi cela kantica krema mogla da se istopi, tegla meda ušećeri, a džem od šljiva ubuđa. Vidim ga ja kako se preznojava na stolu! Iščekivanje dodatno otežava činjenica da je u toku Dnevnik 2, za vreme koga se ćuti. Dozvoljeni su samo “c,c,c” i “au, ljudi moji”.

 

Za razliku od apsolutne vladavine starijih u odabiru TV programa, moj zahtev da ipak rolam palačinke, biva usvojen. Deda svoje sklapa na preklop. Babi je svejedno. Ako je dobro nama, dobro je i njoj.

 

“Može ujutru piroške za doručak?”

“Može”, jednoglasno izglasamo predlog.

 

Sinoć sam ponovo htela da spremim kokice. Malo, da imam za uz film. Deda mi nije dozvolio. Šporet se zagasio. Ne mogu da budu iste na električnom kao na šporetu na drva. Kakav banalan razlog u XXI veku! Samo je hteo da mu ne galamim dok spava. Razvlačio je već krevet u dnevnoj sobi. Prevrnula sam očima. Isključivo to radim dok ne gleda. Sklopila sam laptop, pokrila se onim sivim ćebetom, što malo grebe i prigrlila mlak radijator u drugoj sobi.

 

Ujutru sam zvanično objavila “dobro jutro”. Umesto očekivanog “sad li se ustaje?” umalo ne doživeh toplotni udar na pragu dnevne sobe, onako sa navučenom starom, sunđerastom jaknom preko roze, okraćale pidžame.

 

“Dobro jutro”, cepanom rukavicom spremao je turu kokica za mene.

 

Naći ću onaj recept za piroške, imam zapisano negde. Da se revanširam.

 

~

 

            Deda sa šoljom rtanjskog čaja gleda Žikinu šarenicu. Dve traume iz detinjstva. Žika, zbog kog sam opet morala da ćutim, čak i kad folkloraši podvriskuju i bele, pune šolje, koje sam morala da ispijam do kraja, dok su tople. Kasnije, kada smo seli u kafić, posle noćnog uspona na Rtanj s mojima s faksa, ja sam naručila čaj od kivija da se ugrejem. Aca mi se smejao u facu.

 

            Smejao mi se i posle kad sam dobila praksu u Hajderabadu, što mi je uopšte palo na pamet da živim deo svog života živim u Indiji.

           

            “Kako si dedo?”

            “Čas’ dobro, čas nije. Daj jedno parče baklave…”

 

Vadim baklavu iz špajza, sa mesta gde nekad stajale moje čokolade u ljubičastoj korpici, vrlo transparentno. I svaka je od njih morala da se deli na pet štangli – za svakog od ukućana po jedna. Nervi mi se napinju od pomisli da će mu se orasi zabiti u šupljinu preostalih zuba. On pojma nema o dejstvu mljackanja i cvoktanja na moje ćelije. Isključivo prevrćem očima kad ne gleda.

 

Sada u ljubičastoj korpici, na podu, stoji crni luk.

 

“Kako je Aca? Čujete li se?”

“Čujemo. U Indiji.”

“Šta će tamo?”

“Poslali ga ne teren.”

“Njegovi se sigurno sekiraju. Ima zaraze mnogo tamo. Sedi doma, imaš si svrtku.”

 

A što ak’ ja, što ak’ ja želim dizat valove…

 

u meni nadglašava

 

One livade, one reke

One šume i puteljke,

Staru majku dok se smije

I ognjište dok me grije

 

iz Šarenice, kao na međi dva bara s uživo muzikom u Sutomoru, gde smo nekada s tatom godinama letovali. Niko mi se zbog Sutomora ne bi smejao. Sutomore je opšte prihvatljlivo. Odlazim u svoju sobu, ćutke sa svojim buntom.

 

~

 

            Pripreme za penzionersku ekskurziju teku blago ravnodušno… Za razliku od one moje euforije, kada sam se pakovala za dva dana na Đerdapu, a deda je trčao do škole kad je video moj plavi novčanik sa žutim smajlijem na stolu. Mislio je da sam ga zaboravila, a ja sam samo spakovala drugi, nov. Da ga ponosno pred simpatijom izvučem kad kupujem sladoled na točenje. Ljigavce nikad nisam kupovala, jer su mi rekli da ne trošim pare na gluposti.

 

            Euforija pred ekskurziju je bila utoliko jača, jer prethodne godine nisam bila. Ne zato što tata nije mogao da mi je priušti, nego nije hteo – da ostavlja lopovski visoke dnevnice nastavnicima, kako da ne. Likovala sam te godine kad sam dobila četvorku iz matematike na kontrolnom. Ja, koju su jedva sprečili da ode na regionalno takmičenje iz matematike zbog visoke temperature, likovala sam jer sam dobila četvorku. Da mi je da zagrlim tu samodestruktivnu sebe.

 

            Kad mi je deda prvi put rekao da ide na ekskuziju i on, otelo mi se: “Lažeš”.

            “Deda laže? Sramota sine.”

            “Pa jeste dedo…sramota je da se laže”, odgovorila sam.

 

            Dok traži po špajzu praznu plastičnu flašicu za vodu, zapitkujem ga šta će da mi kupi u Novom Pazaru.

 

            “Šta ću da kupim, ni ono jeleče ne iznosiste.”
            “Kako nismo dedo… Ja ne mogu narodnu nošnju na posao da nosim.”
            “Zašto ne možeš? Je l’ si videla onaj dečko što je branio doktorat u opancima?”

 

            I moja simpatija je u opancima igrala folklor. Ne bih dedi to priznala ni za živu glavu, pogotovo ne one večeri kad sam saznala da je na masnim fotama poljubio Sandru, a deda ušao u prohladnu sobu, da me pita što ne dođem u toplo. I što plačem.

 

“Nema mi ih neke pare”, slagala sam tada okrenuta leđima.

 

 

Jutro posle doručkujemo novoparazske mantije. Imali su pravo za ljigavce.

 

~

 

            “Reći ću deci”, izjavio je deda, kada ga je tata obavestio da se viđa s nekim.

 

Sa tatom smo sklopile pakt da smo novogodišnje medenjake umesile, ukrasile mi i poslale – ako pita deda. Da me deda poznaje bolje, znao bi da nisam spretna za takve pipkave stvari. Možda je on zaboravio, ali ja verujem nikada neću zaboraviti kakve sam batine dobila jer nisam umela da nacrtam češalj iz prirode i društva, nego sam iznova crtala grabulje, i žurila da igram fudbal sa decom iz komšiluka. Nisam imala strpljenja za tanke zupce.

 

“Šta ima novo kod tebe dedo?”

 

            Zvoni mi telefon. Denem se u ćošak gde je nekad stajao Mirko, s kojim je deda pretio da će me venčati ako ne budem dobra. U prevodu – biću bivena.

 

            “Usta te jebem da te jebem usta baš”, napušavam poštara, dok još nije prekinuo vezu. “Izvini”, kažem zbog psovke, u nadi da će shvatiti da se odnosi na prekinut pređašnji razgovor. Mirko nije više među nama, što je olakšavajuća okolnost.

“Šta je bilo?”

“Gov…edo. Neće da ostavi pošiljku, da preuzme koleginica. Kažem mu da nisam na poslu, on kaže mora lično.”

“Pa sigurno sine, možda mu tamo prave problem.”

“Ma nemoj? A kad su mi prošli put ostavili tri paketa za pola Naučno tehnološkog parka, pa su na portirnici morali da traže brojeve telefona…to je u redu?
Uvalili guzice na služben posao, pa se na meni iživljavaju. Mrš!”

“I deda je sine radio u opšitini, ali drugo je vreme bilo tad.”

I tek retko osvestim da je moj deda dok se nije penzinisao bio matičar. Tada se nakratko u mojim očima, kupidonovska figura matičara poljulja. Osuđujem vas jedno na drugo.

           

“Šta ima novo kod tebe dedo?”

“Što će ima… Ukiselila mi se usta. Niko da svrati, da prozborimo.”

 

Dok čekam da se ispeče pita od višanja, čujem ga kako iz grla izbacuje ispljuvak tako glasno, kao da struže sve te nakupljene reči. Mišići lica mi se gadljivo grče dok je van sobe. Isključivo to radim dok ne gleda. Sa ekrana stiže vest:

 

Spasilački tim nije mogao da ga dobije jednog hajkera na mobilni telefon zato što se iz principa nikad ne javlja na pozive sa nepoznatih brojeva.

 

Deda unosi naramak klasurki. Sa mog lica je već okopnila grimasa.