Mali se zbunio

U našem narodu vlada dirljiva zabluda o protoku vremena. Naivni posmatrač bi pomislio da smena vekova, pojava pametnih telefona i bežičnog interneta donose promenu u kolektivnoj svesti. Međutim, u Srbiji kalendar služi isključivo kao dekoracija. Vreme ovde ne teče linearno, ono se vrti u savršenom, začaranom krugu gde se samo menjaju modeli automobila, dok suština naših političkih drama ostaje večna kao sneg u januaru.

Bliže se novi izbori, plakati sa retuširanim licima ponovo niču na svakoj banderi, a meni se pred očima pali filmska traka iz prošlog veka. Tačnije, iz godine kada je moj dragi suprug Bane doživeo mistično iskustvo punoletstva.

Napuniti osamnaest godina na Balkanu ne znači samo da možete legalno kupiti pivo ili položiti vozački ispit. U Banetovoj glavi, tog sudbonosnog proleća, dogodila se prava revolucija. Shvatio je da je postao Građanin. Nosilac Suvereniteta. Čovek sa Ustavom zagarantovanim pravom glasa. U svojoj naivnoj, mladalačkoj mašti video je sebe kako mudro odlučuje o sudbini nacije.

Međutim, postojala je jedna sitna, ali nepremostiva prepreka u vidu njegovog oca Luke.

Deda Luka nije bio samo glava kuće, on je bio institucija ali i nepokolebljivi stub vladajuće partije. U njegovom koordinatnom sistemu, država i vlast su bili jedno te isto telo, a svako ko bi pomislio drugačije automatski je svrstan u kategoriju stranih plaćenika, zabludelih duša ili prosto ljudi kojima promaja duva kroz glavu. Bane je, sa druge strane, nošen vetrovima mladalačkog bunta, bio vatreni pristalica opozicije. Smatrao je da poseduje istorijsku misiju da sruši stari poredak.

Nedeljno jutro, dan izbora. Atmosfera u kući u Vrbasu je bila svečana, gotovo liturgijska. Svi su se rano probudili, detaljno umili, oprali zube, obukli najlepša nedeljna odela i uglancali cipele. Izlazak na biračko mesto nije bio samo građanska dužnost, bio je to porodični defile lojalnosti. Koračali su trotoarom u vojničkoj formaciji, na čelu Luka, sa autoritetom rimskog cezara, a korak iza njega porodica.

Stigli su u lokalnu osnovnu školu. U hodniku je mirisalo na parket i tihu, balkansku napetost. Birački odbor je sedeo za spojenim školskim klupama, iza gomile papira i pečata. Luka se sa svakim članom odbora rukovao dostojanstveno, razmenjujući poglede punog međusobnog razumevanja. Onda su preuzeli listiće.

I tada počinje operacija „Tajna glasanja“ u domaćoj verziji.

Krenuli su ka paravanu od kartona. Paravan je, teorijski, služio da obezbedi anonimnost. Praktično, Luka se nadvio nad Banetom poput planinskog masiva, eliminišući svaku pomisao na privatnost. Njegov pogled, težak nekoliko stotina tona, bio je fiksiran na vrh Banetove hemijske olovke.

Bane je osetio kako mu srce udara u grlu. Sa jedne strane stajali su ideali slobode, demokratije i mladalačkog prkosa. Sa druge strane stajao je otac čija je ruka bila teža od nakovnja. Bane je duboko udahnuo, stisnuo zube i, vođen herojskim zanosom, drhtavom rukom zabeležio krug.

Zaokružio je opoziciju. Broj tri.

U tom trenutku, u maloj školskoj učionici, temperatura je naglo pala ispod nule. Čulo se samo zujanje muve na prozoru. Luka je zaledio pogled na papiru. Njegove oči su se suzile. Nekoliko sekundi je obrađivao  informaciju da je njegov naslednik, na koga je preneo prezime i gene, počinio veleizdaju pred njegovim očima.

Nije bilo vike. Nije bilo drame. Pravi autoritet ne troši glasne žice.

Luka je mirno, sa hirurškom hladnokrvnošću, pružio ruku, iščupao glasački listić iz Banetovih ukočenih prstiju i presavio ga na pola. Zatim se, sa dostojanstvom uvređenog monarha, okrenuo i laganim korakom prišao stolu gde su sedeli članovi izborne komisije.

Bane je stajao iza paravana, bled, spreman da propadne u podrum škole.

Luka je spustio zgužvani listić pred predsednika odbora, čoveka koji ga je poznavao trideset godina. Pogledao ga je pravo u zenice, nakašljao se tek toliko da pročisti grlo, i glasom u kojem nije bilo ni trunke kolebanja izgovorio istorijsku rečenicu:

„Dajte drugi listić. Mali se zbunio.“

U učionici je zavladala potpuna tišina. Predsednik komisije je pogledao u Luku, pa u zgužvani papir, pa u Baneta koji je virio iza kartona izgledajući kao preplašeni đak prvak. Ni sekunde nije bilo dileme. Predsednik komisije nije postavio nijedno pitanje. Nije otvorio pravilnik o radu. Samo je sa punim razumevanjem klimnuo glavom, kao da je u pitanju viša sila poput zemljotresa ili poplave, pocepao listić i izvadio potpuno novi, netaknuti.

„Naravno, druže Luka. Dešava se omladini, ruka zadrhti.“

Novi listić je predat u Lukine ruke, a zatim položen pred Baneta uz kratku, očinsku instrukciju koja se sastojala od jednog jedinog, nemog uperenog prsta u redni broj vladajuće partije. Bane je, naravno, pod takvim pedagoškim pritiskom i uz svest o sopstvenom fizičkom opstanku, uredno zaokružio ono što se od njega tražilo. Demokratija je bila spasena, porodični mir sačuvan, a mali se više nije „bunio“.

Prošle su decenije od tog glasanja. Izbori se i dalje nižu, kulise se menjaju, ali tekst predstave ostaje isti. Jedino što je danas suštinski drugačije jeste to što posmatram našu decu, novu generaciju, koja na svaki autoritet gleda sa podignutom obrvom i zdravim podsmehom. Njima više niko ne bi mogao da otme listić i kaže da su se zbunili. U to ime, i uz sećanje na Banetovu neslavnu biračku premijeru, jedino što mi preostaje jeste beskrajno poverenje u mladost koja dolazi.