Hvatač snova

Noćima se prevrtao po krevetu, preznojavao, ustajao da pije vodu, skidao donji deo pidžame, koji mu se obmotavao oko nogu, pa ga opet navlačio, jer mu je pred jutro bilo hladno. Oko tri sata po ponoći razbije mu se san i ne može da zaspi do pet. To zna, jer mu je digitalni sat okrenut ka licu. Pomišljao je i da mu njegove svetleće brojke koje titraju, utiču na san, pa ga je okretao ka ormanu. Ali navikao je da čim otvori oči vidi koje je doba noći, koliko je napredovala.

A noć – po svome. Kad joj daš vlast, ne da da joj ulaze u sistem vladavine. Ona to zdušno koristi. Uostalom, toliko je puta to činila, da joj je ušlo u krv. A njena krv je crna. Nekome je toliko crna, naročito onima koji se probude u mračnoj sobi, s crnim mislima. Jer, upravo su imali noćnu moru.

S tim, pomalo konfuznim objašnjenjem u glavi, pošao je u Dom zdravlja, da potraži psihijatrijsku pomoć, da taj problem otkloni. Do krajnosti je iscrpljen i neispavan, a samim tim nesposoban da provede dan kao društveno koristan, a pre svega koristan sebi.

U čekaonici je bilo puno pacijenata. Time mu bi lakše, jer se snebivao, nije mu bilo prijatno da se žali na svoje psihičko stanje, pošto se odmah dobije „etiketa“. Naročito ako su zdravstveni kartoni javno dostupni firmama zaposlenih, zbog uplate u zdravstveno osiguranje.

Drugo što je primetio, osim što je to bila treća stvar – najpre je uočio oljušteni zid iznad tog trećeg uočenog – a to je bio njegov komšija iz zgrade preko puta. Pogledali su se i obojica klimnuli glavom.

Na zidu, ofarbanom masnom ‘rezeda’ bojom, stajao je veliki poster s natpisom:

„Sačuvajte svoje mentalno zdravlje“

Zato i jesu svi ovi ljudi tu.

Kada je predao knjižicu i dobio redni broj, seo je na praznu stolicu, malo se promeškoljio, da se „ugnezdi“ udobnije i prekrstio prste na rukama preko levog kolena, prebačenog preko desnog. Pritom je malo huknuo, kao da je otpuhnuo deo muke. Sada je preostalo da i taj, veći, ostatak muke otkloni.

Imao je broj 21.
Odmah je video ceduljicu i, smatrajući da mu više neće trebati, stavio je u priručnu torbicu s dokumentima.
Neki nemir ga je terao da zaviri u torbicu i proveri broj.
Broj mu je titrao pred očima, kao njegov digitalni sat, a on je ipak imao potrebu da ga pogleda. Jedva se uzdržavao.
Nije mogao taj deo sebe da prepozna. Mora da ima još neku dijagnozu.

Posmatrao je i ostale pacijente. Komšija preko puta zgrade sada je sedeo dijagonalno od njega. I komšija i ostali sedeli su prilično mirno, staloženo, kao da su pomireni sa sobom i sa celim svetom.

Eto, ko bi rekao! Kad ih vidiš, sve normalno, a ustvari…

I dalje je smatrao sebe van takvih kategorija, kakve god da se kriju u ovim ljudima u čekaonici, pred vratima psihijatra.
Ali ipak… da li je ono broj 21?

Kočio se u stolici, sav se stegao, samo da sebe spreči da ne otvori torbicu, kao kada se oseća svrab na neugodnom mestu, gde se ne može neprimetno počešati pred drugim očima.
A druge oči, kao da su bile sve pomalo zamućene. Bar većini pacijenata.
To mu je već šesta stvar koju je zapazio. Da, primetio je da sve broji. Dakle, ima maniju brojanja.

Na displeju pravougaonog oblika, desno od vrata ordinacije, titrao je broj 18. Prilično brzo ide. I ne ulaze svi na ista vrata. To je osma stvar koju je primetio. Znači, da se polako pripremi. Možda da ustane, protegne mišiće.

Kada je već ustao, odluči da malo prošeta do drugog hodnika, jer je ova čekaonica imala produžetak u vidu slova L. Tamo je bilo još vrata i još pacijenata.
Samo, ovi su bili nešto drugačiji. Nisu bili onako mirni.
Neki su cupkali nogom, neki trljali dlanove, treći se hvatali za glavu, bilo je i onih koji su se cerili nečemu nevidljivom ispred sebe. Svi su, takoreći, imali neke tikove.
To ga je prenerazilo.
Prišao je šalteru i pročitao:

„Psihijatrijska klinika“

Vrati se u veliki hodnik gde je predao knjižicu. Pisalo je:

„Očno odeljenje“.

Tu stvar koju je trebalo da primeti, preskočio je.

Pogledao je komšiju i ljude kraj kojih je do malopre sedeo i tek sada uočio da gledaju ispred sebe polužmureći. Sedeli su tako, ustajali i odlazili. Po jednu ženu je došao sin. Susetka do nje ju je upitala da li je dovoljno vremena prošlo od dejstva kapi. Širenje zenica može biti tako neugodno.
Dakle, omašio je. Video je, a ništa video nije.

Njemu treba i očni lekar, kao i psihijatar.
„Zato svi tako žmirkaju! A i on, predao je na pogrešan šalter… sada će i njegov broj. Evo… uđe broj 20.“
Moraće sada i oči da pregleda. Ionako nije odavno. Posle će psihijatru.
Ispostavilo se da mu je dioptrija u plusu, kao što je već godinama, i da je od dvojke otišla na četvorku – za čitanje. E, sad – pravac – psiho! – našali se sam sa sobom, da mu bude lakše.

Krenuo je ka onom manjem hodniku koji je vodio udesno. A kada je došao do prve „odbrane teritorije“, sa pacijentom na početku reda, koji je upravo trpao prst u nos, pri čemu prst po veličini nije pripadao nosnoj šupljini, zastade.
„Disproporcionalni primer“ – zaključi on.
I stade, nemogavši dalje.

„Zar on tu pripada? Možda su i oni tako, dok nisu došli u ovo stanje, isto osećali nepripadnost.“
A osećaj je bio najobičniji prevarant. Ipak, prevara ume da bude slatka. A slatko dobro čini nervima…

Mozak mu je radio kao nekontrolisani kompjuterski program, pa je gledao da što pre izađe, da se više ne opravdava što beži od psihijatrijskog pregleda, glavom bez obzira.

I da vidiš čuda – bi mu lakše.
Bar ima recept za nove naočare.
A sada, zaista mora da se „izduva“. Najbolje mu to izduvavanje ide kada ode na neku čistinu, a to je – reka.

Nije mu bilo lako otgići do obale. Kao prvo, neispavan je, a drugo, težak je. Jeste, i po karakteru, zna on to. Ali je težak i po kilogramima. Ne meri se dugo, ali nosi se teško. Kičma mu se već povila malo.

Na obali je bilo vedro, iako je duvalo. Uvek pomalo, makar, duva na reci. Voda uskomeša vazduh. A dva elementa, kada se sretnu, mora da prostruje.

Uprkos uzburkanom druženju vode i vazduha, tu je sedeo jedan ribar.
Ajd’ što je neki ribar, nego što je i neka žena sedela s njim.
Velika je retkost videti tako nešto. Žene se ne nalaze uz muškarce jedino u čamcu, brodu ili na obali, kad se peca riba. Eto, sedamnaesta stvar koju je primetio od jutros, a zapamtio. Moraće da ih zapisuje…

Ali, ova stvar je bila baš neobična.
Žena je bila drugačija od uobičajenih. Sedela je raširenih nogu u kratkim pantalonama i držala štap kao i muškarac do nje. On je, doduše, samo držao nepomično, a ona je, malo-malo, uhvatila neku ribu, koju je, dok se praćaka, ubacivala u jednu veliku mrežu, koja je bila u širokom lavoru.
Šest riba, otkako on gleda.
Uzgred, držala je stalno veliku cigaru u ustima. Ispod kačketa je imala dve uvezane pletenice. To je zapazio kada se malo više primakao. Dvadeset druga stvar…

Prišao je sasvim blizu. Muškarac je i dalje mirno sedeo, sa šeširom velikog oboda, pa mu nije video lice.
Sada je imao prilike da vidi ulov i sedme ribe, da izbliza posmatra postupak.
Nikada ružniju ribu nije video! Iako ih nije video mnogo u životu.
Bila je iskežene donje vilice i iskolačenih očiju.
Mora da je tako nešto ipak video negde…

‘Pa da! On je takvu ribu sanjao!’

‘Brige, brige… Kada sanjaš ribu, imaćeš neku brigu’ – govorila je njegova baba po majci.
Zato ih nije mnogo voleo ni jesti. Na miris pržene ribe u kući, bežao je napolje.
Još kao dečak slušao je babina tumačenja snova. Mnogi iz porodice, a i komšije, ispovedali su joj šta su sanjali. A ona je „gledala“, kao da ima kristalnu kuglu, i sve im videla u čaši s vodom.

‘Voda i vazduh sve zapise u sebi imaju. Samo, vodu je lakše uhvatiti nego vazduh’, znala je da objasni na pitanje otkud to da se u vodi pokaže nečiji san ili bilo šta drugo.

Ova žena pecaroš ulovi i osmu ribu.
Ali, ova beše drugačija, nekako lepša, ako se za ribu to može reći.
Nju je uhvatila drugom mrežom i spustila u koritance kraj muškarca do nje.
Ubrzo, i njemu se posreći, te se i njemu praćakne jedna na štapu.
I ova beše od onih lepših, plavičastih, sa očima koje su imale kapke, na pola spuštene, a usta mala i pućasta, kao kada žene stavljaju ruž na usne, pa ih napuće.
I on je stavi u onaj drugi lavor, pa tamo sada behu dve.
Sada već nije znao kako da ih broji, kao sve ulovljene ili po kategoriji.
„Bilo bi najbolje kada ne bih više ništa brojao“ – pomisli.

Žena se blago okrenu ka njemu, a on se povuče, misleći da hoće da mu kaže da ne smeta. Međutim, ona mu pokaza da sedne kraj nje, ako hoće.

I seo je. Kako ne bi, na takav poziv.
Ali, našao se sasvim blizu onih ružnih riba.
Ona je shvatila po njegovom izrazu lica šta je osetio, pa se nasmeja.
Bila je tamnije kože i kosih, isto tamnih očiju. A osmeh, blistav, sa nizom zuba kakve nije nikada video.
Utom se praćaknu još jedna, nije hteo da se seti koja po redu, ružna riba. Toliko je bila ogavna, da se stresao.

„Vi imate loše snove, jel’ da?“ – progovori ona zvonkim glasom, ali čudnim akcentom.

On se iznenadi i neobičnim govorom, a i pitanjem.
„O, da, veoma. Kako znate?“

„Pa, vidi se…“

Da li bi psihijatar direktno ušao u njegov problem, kao ova žena pecaroš, indijanskog izgleda? – upita se.

„Vama treba ‘hvatač snova’.“
To je izgovorila s onom velikom cigarom u ustima, pa mu se učini da je rekla nešto drugo.
„Hvatač muva?“

Ona umalo ne ispusti cigaru od smeha.

„Ha, ha… ne, ne. Hvatač snova!“
„Aaaa, to… Nisam znao da tako nešto postoji.“
„Postoji, i te kako! Mora da postoji. Kao što postoje ribe, tako i mreže za njihov ulov.“
„Pa gde to da nabavim?“
„Mogu ja da Vam napravim.“
„Šta košta?“
„Košta malo strpljenja dok ga ja ispletem.“
„Ovde?“
„Da, ovde. Imam tu pletiva.“

I nastavi da ga ispituje, što bi i doktor, samo što je ona to činila, nekako… za razliku od doktora… znalački.

„Dakle, vi sanjate ružne snove?“
„Da, ružne ribe.“
„To sam i mislila. Zato ste i prišli ovde. Snovi nas prate i kada ih ne sanjamo.“
„Biće da je tako…“
„Nego kako! Samo ih treba prepoznati. Onda bude lakše uhvatiti ih. Ali u snu. Ako u san dođu, tamo ih uhvatiti i ubiti, ako treba.“
„A kako da ih uhvatim u snu?“
„To će ova mreža. Svako u prirodi ima neku svoju zamku. Mrežu, pravu ili zamišljenu. Eto, i pauk – on je po toj mreži najpoznatiji.“

I uze neke crvene konce i poče da ih prstima, tamnim, što od sunca, što su takvi sami po sebi, prepliće unakrst i popreko, prethodno ih razapevši na četiri štapa od bambusa, rekao bi.
I pruži mu, nakon što je završila, tu čudnu napravu, koja bi trebalo da mu bude alatka za hvatanje čudovišta iz snova.
A završila je toliko brzo da do tada ni jedna riba nije bila upecana.

„Ovo ćete staviti na prozor i pre spavanja izgovoriti:

„Nek’ od snova ova pređa
Bude tami sada međa“

On joj se zahvali s velikim naklonom.
A onda je morao da pita.
Nije mogao da ostane bez odgovora na to – zašto se ulovljene ribe odvajaju.

„One su isto što i ružni snovi. A reke su jedna od struja života. Ljudi bacaju u njih svakakve svoje ludosti, ali i opasnosti. Zato se i namnožilo ovoliko loših riba. Čovek ih je stvorio. A tama to i hoće. Svako loše uzme pod svoje, pa ga preobrati u zlo.“

Zatim pokaza na korito s njene desne strane, a njegove leve.

„Ove ribe su ribe mutanti. One ne pripadaju reci, ne pripadaju nigde. Proždiru dobre ribe, kao u onom drugom koritu, pored mog muža, one koje su iz vremena kada su ribe bile od prirode stvorene. Njih ćemo vratiti u reku. A ove… spalićemo.“

Pošto je on zurio u nju s puno pitanja koja bi se zaglavila na izlazu usta kada bi krenuo da ih izgovara, ona mu reče:

„Mi smo čistači reka. Ima i čistača šuma, čistača zemlje, vazduha…“
„A ljudi?“
„Naravno. Ali za to su posebne veštine potrebne i oni ‘pripremljeni’. Ljude je najteže očistiti. Ima puno zaraza od prljavih misli u ljudima. To rade oni ‘odabrani’… Zato mi čistimo sve drugo, da se loši ljudi mogu lakše prepoznati i…“
„I – šta?“
„Preneti u neku drugu dimenziju, gde mrak vlada.“

Nije se naježio, nikakvim gestom nije pokazao da mu je to strašno. Naprotiv, osetio je da sve razume, iako mu nije bilo baš sve jasno. Instinktom je osetio da odgovore već ima u sebi. Uostalom, uvek je osećao da mora da postoje „oni neki“ koji ipak brinu o svemu…

Uzeo je svoj hvatač za snove i pozdravio se srdačno sa ženom.

Muškarac, brkajlija simpatični, tek tada je provirio ispod širokog oboda šešira. Ličio je na Meksikanca. Po prvi put okrete glavu ka njemu i nasmeši mu se. Isto onako lepim zubima.

„Lep par, nema šta!“

Iste noći, pred spavanje, okačio je hvatač snova na prozor.
Izgovorio je:

„Nek’ od snova ova pređa
Bude tami sada međa“

Do jutra je spavao kao lovac nakon dobrog ulova.

Kada je prišao kadi, ugledao je ribu s užasnim čeljustima. Davila se, jer je kada bila suva.

Upalio je šibicu i bacio na ribu.
Odmah je počela da gori.
I začuđujuće brzo izgorela.
Vodom iz tuša pokupi sav pepeo, koji se sjuri kroz slivnik.

Napravio je sebi doručak.
Dva kuvana jaja i tri namazana parčeta hleba puterom.
I nije ih brojao.
Otišao je da preuzme nove naočare za vid.

Kod psihijatra ipak neće otići.

To uvek može da sačeka.