MAJKA

ne znam da li na ovom svetu postoji živo biće koje više može da razume, oseća, čuje i vidi nego ona.

Koliko god godina da imate i kad god život donese neku buru jedina osoba čiji glas želim da čujem je njen.

Razgovori koji traju satima, priče koje su spomenute i već ispričane ko zna koji put, a ja nekako imam osećaj kao da ih pričam prvi put i kao da mogu da ispričam i hiljadu prvi a ona će se pretvoriti u melem, da mi namaže i zaleči rane.

Majka je lek za svaki bol, ono izrečeno, prećutano, onu najjaču tišinu i najtišu tajnu.

Neki dan razmenismo par poruka, i uvek naiđe i neka naša interna šala jer kako drugačije, a sledeća primljena poruka kaže: bas sam se sad slatko nasmejala.

A meni kroz glavu prođe želim da te vidim i sad i zauvek nasmejanu, u mojoj glavi si uvek tako naslikana i kada dođe taj prokleti sudnji dan ja ću te pamtiti likom nasmejanu a dušom beskrajnu.

Moram priznati da sam kroz ovu priču najviše stajala, mislila, kako da uopšte svoj osećaj pretočim u reči, svu nesebičnu ljubav ispričam, ko zna da čita između redova osetiće.

Osetiće zahvalnost ako ima svoju majku, jer ja sam mojoj i na mojoj zauvek zahvalna.

Uz dužno poštovanje svih onih koji na ko zna koji način nemaju svog roditelja, jer uvek trebamo misliti i na one kojima život nije dao nekoga ili nešto kao nama.