Ne mogu da vam opišem moju ljubav prema Beogradu, i da me neko pita zašto toliko voliš taj grad znajte da ne umem da objasnim.
To je kao onaj osećaj kad nekoga toliko zavolisš da ne umeš da opišeš tu ljubav, to mora da se oseti.
Mada osetila sam i ovu drugu ljubav, a ova prva može biti da sam srasla uz sve partizanske filmove uz mamu i dedu koji su bili verni gledaoci Otpisani, Oficir sa ružom i svi dobro zapamćeni kultni filmovi koji oslikavaju onaj Beograd nekada.
Svaka ulica kao da diše, kao da priča sa tobom, daje ti melodiju dok hodaš svojim ritmom kroz čuvenu Skadarliju, dorćol koji kao da je svačiji a ničiji.
Kada mislim o svojimželjama, često jedna od njih poželi da bude ostvarena u Beogradu negde između Pariske ulice ka Kalemegdanu sa pogledom na Savu.
Kako Kapor piše o Beogradu kao o boemskom, duhovitom i nostalgičnom gradu, ulazeći u svaku poru koja slobodno diše, opisujući ga kao metaforu, način života, ugao gledanja na stvari.
Ta knjiga me je fascinirala i duboko takla na svakoj okrenutoj stranici, neprestano podvlačeći citate koje samo ovaj grad moze da nosi.
Da se vratim na početak priče, ima u meni i crnogorske krvi i žice, pa ću moje obožavanje pripisati tome, jer gde će crnogorci ako ne na Vračar uz dojč.
Nemojte da započinjem sa stihovima Duška Radovića, ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu.. potvrđujem da ima, a u nastavku dovoljno je postigao u životu, slazem se i zavidim.
I pročitajte Magiju Beograda, zaista ostavlja magiju.
Ostavite odgovor