“Oh, think twice…”
Another Day in Paradise, Phil Collins
Колона аутомобила, попут ногу какве џиновске стоноге, у ритму кретања и заустављања милела је низ булевар. Разлог застоја можда није био видљив, али је итекако извлачио оно најгоре од стотину возача заробљених под врелим сунцем. Док напредујем споро, мисли ми лутају брзином светлости, а хаос са улице као да се пресликава у глави. Да ли се икада у потпуности навикнемо на живот? Не само на проблеме или недаће које носи, него и на радост и благодети, јер увек је ту, негде у позадини свести, оно нешто што кљуца, што те тера да од ума правиш филмско платно не схватајући да су филмови које „вртиш“, па макар били и они са срећним крајем, само одраз жеља а не стварности. Претерано размишљање, рекла бих, је оно што твори наш мали, лични хад, но ко смо ми да осуђујемо сопствене мисли..? Поглед ми лута кроз спуштен прозор, преко жеге асфалта до клупе на почетку градског парка. Под огртачем хладовине бескућник на њој спава мирно, праведнички. И ја се питам, док се ужарена поворка лагано повлачи даље, од нас двоје ко је у паклу а ко у рају…
Ostavite odgovor