Roditeljstvo je, kako sam već u nekim ranijim beleškama utvrdila, najteži i najodgovorniji posao na svetu. To je maraton bez ciljne ravnine i putovanje bez mape. Svaki dan donosi nove izazove, nove zagonetke, nove stepenice u beskrajnom stepeništu koje zovemo odrastanje. I baš kada pomislite da ste savladali jednu stepenicu, da ste razumeli logiku svog deteta, ono se promeni, poraste, i nađete se pred potpuno novom, još komplikovanijom zagonetkom.
Jovana je od najranijih dana bila dete neverovatne, gotovo zastrašujuće organizovanosti. Ali, da ne bude zabune. Kada kažem „organizovanost“, ne mislim na prizemnu, uopštenu vrstu organizovanosti koja se ogleda u uredno složenoj sobi, u igračkama poređanim po veličini ili u odeći koja nije isflekana čokoladom. O, ne. Njena soba je najčešće izgledala kao da je kroz nju protutnjao tornado. A njena duga, gusta kosa, bila je predmet stalnih pregovora i povremenih verbalnih sukoba.
Ne, Jovanina organizovanost bila je na višem, konceptualnom nivou. Ona je bila organizator SVETA. Njenog sveta, naravno, ali sa ambicijom da se taj svet proširi i na sve nas ostale, nesrećne smrtnike koji nismo shvatali njen genijalni plan.
To se najbolje videlo u njenim igrama. Još kao petogodišnjakinja, ona nije samo učestvovala u igri; ona ju je režirala. Ona i njena kumica Maša, verna pratilja i njen lični „Sančo Pansa“, bile su glavni akteri, ali Jovana je, u svojoj glavi bila neprikosnoveni reditelj, scenarista i glavni producent. Ako bi se igrale „kraljevstva“, Jovana bi tačno odredila ko je kraljica, ko je sluškinja, ko je zli čarobnjak, a ko, iz nekog razloga, začarano drvo. Problem bi nastao kada bi neko od druge dece, učesnika u predstavi, poželeo da se kreativno izrazi. „A mogu ja da budem dobra vila koja leti?“, pitala bi, na primer, mala Tanja. Jovana bi je pogledala sa izrazom dubokog prezira, kao da je Tanja upravo predložila da se u tragediju ubaci vesela scena sa pevanjem i plesanjem. „Ne možeš“, odgovorila bi Jovana ledenim tonom. „Nema dobrih vila u ovoj priči. U ovoj priči svi patimo. Ti si, Tanja, zarobljena seljanka. Tvoj zadatak je da sediš u ćošku i da budeš tužna. Jasno?“ Tanja bi, naravno, klimnula glavom i otišla u ćošak da bude tužna. Jovanin autoritet bio je apsolutan. Njen koncept se morao poštovati.
Imajući u vidu ovu njenu crtu karaktera, trebalo je da budemo spremni za ono što je usledilo. Trebalo je da znamo da njen deveti rođendan neće biti samo rođendan. Biće to, ispostaviće se, njeno remek-delo. Njena grandiozna produkcija, u kojoj smo mi, roditelji, imali skromne uloge finansijera i tehničkog osoblja.
Mesec dana pre rođendana, Jovana nam je predstavila svoj Plan. Nije to bio spisak želja. Bio je to detaljan elaborat, biznis plan na pet strana, sa uvodom, razradom, zaključkom i aneksima. „Mama, tata“, rekla je smrtno ozbiljno, okupivši nas za trpezarijskim stolom, koji je za tu priliku postao njen kabinet. „Moramo da razgovaramo o mom devetom rođendanu.“
Mi smo se, naravno, složili. Izložila nam je svoj koncept. Prvo, gosti. Zvala je celo svoje odeljenje, drugarice iz zgrade i naravno, počasnu gošću, Mašu. Dvadeset petoro dece. To je, prema njenoj proceni, bio optimalan broj za sprovođenje planiranih aktivnosti. Drugo, tema. Tema je bila, iz nekog samo njoj znanog razloga, ljubičasta boja. Sve je moralo biti ljubičasto. Tanjiri, čaše, salvete, baloni, svećice na torti. Moj suprug Bane dobio je sveti zadatak da obiđe sve prodavnice u Subotici i šire u potrazi za savršenom nijansom ljubičastih čaša. Vratio se posle tri dana, na ivici nervnog sloma, ali sa pobedničkim osmehom i kesom punom ljubičastog posuđa. Njegova misija je bila uspešna.
Treće, i najvažnije: scenario. Jovana je imala strogo definisan plan, raspored aktivnosti iz minuta u minut. To nije bio grubi nacrt, bio je to precizan, vojnički raspored, sa satnicom koje bi se postidela i japanska železnica. Kada nam ga je predstavila, ispisanog njenim urednim, dečijim rukopisom, izgledao je otprilike ovako:
PROTOKOL PROSLAVE DEVETOG ROĐENDANA NJ.V. (njenog veličanstva) JOVANE
17:00 – 17:15 Dolazak zvanica. Svečano uručivanje poklona slavljenici. Pokloni se odlažu na stočić u uglu sobe.
17:15 – 17:30 Organizovano ispijanje soka dobrodošlice. Svako dobija jednu ljubičastu čašu.
17:30 – 18:15 Turnir u društvenoj igri „Ne ljuti se čoveče“. Formiraće se šest timova po četiri igrača. Jovana će biti vrhovni sudija i nadgledaće poštovanje pravila.
18:15 – 18:45 Gledanje odabrane epizode crtanog filma „Moj mali poni“. Za vreme projekcije, obavezna je tišina i puna koncentracija.
18:45 – 19:00 Dodatna tura soka od borovnice.
19:00 – 19:45 Gledanje odabrane epizode crtanog filma „Sunđer Bob Kockalone“.
19:45 Svečani unos torte (ljubičaste, naravno). Pevanje rođendanske pesmice (tačno dva puta, bez falširanja i improvizacija). Duvanje svećica.
20:00 Početak podele torte i zvanični kraj programa. Odlazak zvanica.
Bane i ja smo gledali u ovaj dokument sa mešavinom divljenja i užasa. Naše dete nije planiralo rođendan. Planiralo je vojnu paradu. Divili smo se njenoj preciznosti, njenoj sposobnosti da predvidi svaki detalj. A užasavali smo se pri pomisli šta će se desiti ako nešto krene po zlu. „Dušo, a šta ako neko bude želeo da se igra nečeg drugog?“, pitala sam oprezno. „Neće“, odgovorila je ona sa velikim samopouzdanjem. „Sve sam isplanirala. Svi će se zabavljati.“
Došao je i taj dan. Naš stan je bio pretvoren u ljubičasto carstvo. Baloni, tanjiri, salvete… sve je bilo u skladu sa temom. Mi, roditelji, bili smo u ulozi tehničkog osoblja, obučeni u neutralne boje da ne bismo narušavali koloristički sklad. Jovana, naša mala rediteljka, bila je u prelepoj ljubičastoj haljinici, spremna da dočeka svoje glumce, odnosno, goste.
U pet sati, počeli su da pristižu. Dvadeset pet devetogodišnjaka. U tom trenutku, shvatili smo fundamentalnu grešku u Jovaninom planu. Ona je planirala za dvadeset pet mirnih, poslušnih, razumnih bića. A ono što je ušlo u naš stan bila je horda veselih varvara. Cunami šećera, decibela i neobuzdane energije.
Protokol se raspao već u prvih pet minuta. Pokloni nisu odlagani na stočić, nego su bacani na gomilu, cepani, otvarani, uz uzvike, vidi šta sam ja doneo, a ja ovo, što je, naravno, odmah izazvalo prve znake ljubomore i narušilo harmoniju.
Sok od borovnice je isprva prihvaćen, ali je vrlo brzo proliven po tepihu, nameštaju i po jednom dečaku koji je nosio belu majicu.
Turnir u igri „Ne ljuti se čoveče“ pretvorio se u anarhiju. Figurice su letele po sobi, kockice su se gubile ispod kauča, a timovi su se raspali u međusobnim optužbama oko toga ko je koga „pojeo“. Jovanin pokušaj da kao vrhovni sudija uvede red završio se tako što je i sama bila optužena da „krade“ i „vara“.
Medijski blok bio je potpuna katastrofa. Za vreme „Malog ponija“, polovina dečaka je igrala fudbal sa jednim jastukom, dok je druga polovina vodila debatu o tome da li je bolji Spajdermen ili Betmen. Pokušaj da se uvede obavezna tišina rezultirao je samo još glasnijim smehom. „Sunđer Bob“ je prošao nešto bolje, ali samo zato što su se u međuvremenu svi umorili od divljanja i polegali po podu.
Gledala sam Jovanu. Moja mala, organizovana devojčica, moj general, stajala je nasred sobe i nemo posmatrala kako se njeno savršeno isplanirano carstvo ruši u prah i pepeo. Na licu joj se video izraz potpunog neshvatanja. Kako je ovo moguće? Pa sve je bilo isplanirano. Svaki minut. Svaki korak. A ova horda… ova horda nije poštovala savršeni scenario. Ona je bila reditelj čiji su glumci odlučili da na sceni igraju neku svoju, potpuno drugu predstavu.
Bane i ja smo trčali po stanu kao dva mirotvorca Ujedinjenih Nacija, pokušavajući da sprečimo veće incidente, da brišemo proliveni sok, da tešimo one koji plaču i da smirujemo one koji su previše veseli. Bili smo na ivici snaga.
Konačno, došlo je vreme za vrhunac večeri. Torta. Ta veličanstvena, ljubičasta torta, kruna proslave, trebalo je da unese bar malo reda u opšti haos. „Deco, torta“, viknula sam, pokušavajući da nadglasam graju. Deca su se, na pomen torte, na trenutak smirila i okupila oko stola. Postavili smo svećice, upalili ih. Sve je bilo spremno za svečani čin. Ali, nešto je nedostajalo. Tačnije, neko. Slavljenica. Pogledali smo okolo. Nije je bilo. Nije bila u dnevnoj sobi, ni u kuhinji, ni u hodniku. Panika je počela da me obuzima. Ostavila sam Baneta da zabavlja nestrpljivu gomilu i krenula u potragu. Našla sam je u našoj maloj spavaćoj sobi. Sedela je na krevetu, u mraku. Pored nje, verna kumica Maša, tapšala ju je po ramenu. Jovana je neutešno plakala.
Srce mi se steglo. Sela sam pored nje, zagrlila je. „Dušo, šta je bilo? Zašto plačeš? Svi te čekaju, torta je spremna.“ Ona je jecala, jedva dolazeći do daha. „Neću tortu…“, promucala je. „Zašto, sunce? Pa to je tvoja torta, tvoj rođendan.“ A onda je, kroz suze, izgovorila rečenicu koja je sažela svu tragediju njene male, devetogodišnje duše: „Zato što… zato što ništa… ništa nije išlo po mom planu“
I u tom trenutku, shvatila sam. Nju nije povredila buka. Nije je povredio proliveni sok, ni haos. Povredila ju je činjenica da svet ne funkcioniše po njenim pravilima. Da se život ne može staviti u tabelu i isplanirati iz minuta u minut. Da su ljudi, a naročito devetogodišnja deca, nepredvidiva, haotična bića. Njen savršeni scenario je propao, a sa njim i njen osećaj kontrole.
Malo smo pričale. Objašnjavala sam joj da je rođendan uspešan ne onda kada se sve odigra po planu, već onda kada su svi srećni i veseli. „Ali oni ne igraju ‘Ne ljuti se čoveče’“, jecala je. „Ne, dušo. Oni se jure, smeju se, gađaju jastucima. I vidiš li, svi se smeju. Srećni su. Došli su da se raduju sa tobom. To je najvažnije.“
Trebalo je vremena. Ali polako, suze su prestale. Shvatila je, možda ne glavom, ali srcem, da sam u pravu. Ustala je, obrisala oči, i vratila se u dnevnu sobu. Stala je ispred torte. Sva deca su joj, u jedan glas, otpevala rođendansku pesmicu. Tri puta, a ne dva, kako je planirala. I pevali su užasno falš. Ali pevali su iz srca. I dok je duvala svećice, na njenom licu video sam mali, stidljivi osmeh. Možda je to bio osmeh olakšanja, a možda i osmeh spoznaje da je ponekad najlepša zabava upravo ona neplanirana.
Danas, kada gledam tu istu Jovanu, sada već devojku od dvadeset tri godine, ne mogu a da se ne nasmejem sećanju na taj rođendan. Jer, suština njenog karaktera ostala je ista. I dalje je neverovatno organizovana u svom svetu. I dalje pravi planove, liste, tabele. I dalje je veoma, veoma nezadovoljna kada se stvari u životu dešavaju mimo njenog plana. A život, taj večiti mangup, kao da se namerno trudi da joj kvari planove, da joj pokazuje da se najlepše stvari dešavaju upravo onda kada ih ne očekujete.
Svaki put kada je vidim kako se nervira zbog nečega što nije mogla da kontroliše, zbog ispita koji je pomeren, zbog autobusa koji kasni, zbog drugarice koja je zaboravila na dogovor, setim se one male, uplakane devojčice u našoj spavaćoj sobi. I zagrlim je. I kažem joj da je sve u redu. Da je život haos. Lep, nepredvidiv, čudesan haos. I da je najveća mudrost naučiti plesati u tom haosu, a ne pokušavati da ga ukrotiš.
Shvatiće jednom da treba da se opusti. Da diše. Da prihvati da ne može sve da bude po njenom. Shvatiće. Valjda. A do tada, Bane i ja smo tu da je podsećamo. I da se sa osmehom sećamo dana kada je njeno malo, ljubičasto carstvo palo pod naletom dvadeset pet veselih varvara, učeći i nju, i nas, važnu životnu lekciju.
Ostavite odgovor