FOTOGRAFIJA

G-din N. Šijak

Svetogorska ulica 38

Knjaževac

Dragi moj prijatelju,

Nadam se da te ovo moje pismo zatiče u dobrom zdravlju i veselju. Prošlo je izvesno dugo vremena od kada smo se poslednji put videli, a već evo i po godine prođe bez da si dobio glasa od mene. Bojim se da sam, ma koliko žarko želeo, bio sprečen da ti pišem i to, veruj mi, ne svojom krivicom.Vrlo dobro znaš da sam se ja, od kada smo se pre dve godine rastali završivši tečaj kod g-dina Alkalaja, otisnuo u vode slobodnog fotografa umetnika. Varoš A., u kojoj sam odlučio da se nastanim posle smrti oca, je malo mesto za foto-salon bez obzira na novinu koju unosi u svakodnevnicu tako da sam, umesto radnje u Glavnoj ulici gde se slivala bogata klijentela, iznajmio dve sobe sa kupatilom i, što je najvažnije, telefonskom linijom kod udove Marković u predgrađu za cenu rente koju sam dobijao od nasledstva. Jednu sobu sam raspremio i od nje napravio mešavinu magacina i studija, a sa par oglasa u novinama i jednom reklamom na radiju koja je išla posle jutarnjih vesti i koju sam papreno platio, posao je krenuo da cveta. Mušterije koje gospoda fotografi iz Glavne ulice nisu smatrali dostojnim ja sam preuzimao – rudare i težake koji su porodične uspomene plaćali na poček, pralje koje su želele fotografije dece, usedelice koje su htele slike mačaka…možda nikada nisam imao previše novca ali barem mi je veš uvek bio opran, soba uredna, kašika svakodnevno na stolu a kod brice i krčmara otvoren račun…Mislim da je ta moja dobrodušnost i dovela do toga da početkom proleća primim i prihvatim poziv za fotografisanje u selu Vukovije. Ništa neobično pošto sam i obilazio okolna sela slikajući svadbe i krštenja, a kod onih imućnijih i slavske trpeze, punoletstva i ispratnice na služenje vojne. Jedino što je ovo selo bilo mnogo dalje od varoši, a mnogo bliže oblacima jer je niklo na prostranoj visoravni planine Mučanj. No novac je bio više nego izdašan, a ja sam imao slobodnog vremena na pretek te rekoh sebi da par dana na svežem planinskom vazduhu i seljačkoj hrani i nije toliko loša ideja.

I nije se činilo lošom idejom dok sam sa dva velika kufera sa foto-dekorom i torbom sa mojim neprocenjivim blagom Leica C kamerom na nevelikoj stanici čekao dalji prevoz, a voz lagano nastavljao svoj put kroz pitominu negde iza mojih leđa. Peron je bio tek kvadrat utabane zemlje pokriven daskama, pust, osim putokaza ka selu koji je pokazivao na drum zagubljen među obroncima planine. A planina beše divlja i veličanstvena poput kamenog neba, majka svih planina, okupana ranim aprilskim suncem i savršena za razglednicu. No nisam uspeo čestitio ni da se divim prizoru, a kamoli da ga ovekovečim kamerom kada se na okuci kolskog puta pojaviše dva stamena vola i još stameniji brkajlija koji je upravljao ovom čudnom zapregom koja je očigledno služila za prevoz bala sena ili slame, a ne putnika. Ne prođe ni četvrt sata od kad sam kročio na malu železničku stanicu, a već su moji kuferi sa opremom i stvarima, zajedno samnom, bili u dvokolicima i na putu ka planini. Bojim se da ćutljivijeg saputnika od smrknutog vozara nikada nisam imao. Na svako moje pitanje je odgovarao šturo ili nije ni odgovarao (kada sam pitao kako je selo dobilo ime reče mi: “jer ima mnogo vuci“, a da li se to odnosilo na seljane ili divlje zveri nisam mogao da dokučim), te sam posle nekog vremena i prestao da se trudim da zapodenem razgovor rešivši da ćutke uživam u pogledu dok su snažna kopita lagano vukla kola uzbrdo.

Duboko u planini proleće je nestalo, sivkasta magla hladila je vazduh i blatila puteve, a sitne kapi kiše kao da su mi se ledile na potiljku. Moj saputnik mi je na rastanku rekao: „Će se smrzneš u te gracke ‘aljine.“ odmahnuo glavom i nestao dalje u selu ostavljajući me ispred nečega što je ličilo na mehanu. Kako se ispostavilo to je bila i gostionica i trgovina i pošta i lekarska ordinacija (lekar i poštar su po kraljevom ukazu dolazili jednom u tri meseca) sa sobičkom za izdavanje ne većim od kakvog špajza sa krevetom i umivaonikom. Nije bila baš komodacija, al ko rekoh poslužiće za ovih nekoliko dana. Vlasnica je bila neka žena, vižljasta, vitka, sede kose ali sa očima vragolastim ko’ u devojčice (predstavila mi se kao Baba, ime mi se činilo čudnim te sam posumljao da je u pitanju zvanje, a ne lično ime i da je ona neka vrsta vračare kao što ih i ima po selima, no nije moje da sudim). Jedan ugao gostione ustupila mi je za improvizovani studio gde sam raširio drapere, zakačio pozadinu sa slikom morske obale računajući da će to ljudima sa planine biti zanimljivo, postavio saksije sa veštačkim palmama i stalke sa fenjerima radi osvetljenja te, uz činiju paprikaša koji se pušio, stao da čekam. I ljudi su dolazili do duboko u noć. Neko je plaćao dinarima, neko korpom sa jajima, komadom slanine, šunkom, vrećom krompira ili džakom luka, čak sam dobio i gunj od moj jutrošnjeg vozača u zamenu za sliku sa volovima koju ću mu, kao uostalom i sve druge, poslati poštom. Nisam gadljiv na plaćanje tako da sam prihvatio sve, računajući da sam bar namirnice obezbedio za narednih po godine, dok se predveče ne pojavi moj poslodavac. Bio je od one vrste ljudi koji kada uđu u prostoriju sve utihne, snažan ne samo telom nego i duhom. Pedesetih godina, prosed, lica izboranog planinskim vetrovima i očima čelično sivim nalik goloj steni. Klimnuo je glavom u pozdrav ne prihvativši moju ispruženu ruku, već mi na dlan spusti kožnu vrećicu rekavši da sutra ranom zorom budem u njegovoj kući i da slikam sve od ulaska u avliju pa nadalje ma koliko prizor koji zateknem čudovišno izgledao. Stisnuh vrećicu umesto odpozdrava (kasnije videh da je puna dukata!) i odgovorih da me ni sama smrt neće sprečiti da sutra fotografišem, na šta se moj poslodavac tajnovito osmehnu, promrmlja: „Nemoj dvaput da kažeš.“ i ode.

Svitanje me dočeka spremnog, čak nije bilo ni poleglih oblaka koji su mi poželeli dobrodošlicu  predhodnog dana, već samo kristalna svetlost planinskog jutra. Napravio sam nekoliko fotografija pejzaža i par slika samog sela što će dobro doći kao suvenir, a onda se uputio ka domu mog poslodavca koji je, kako sam čuo od Babe za vreme sinoćnje večere, najimućniji čovek u okolini (te je zato i mogao da me plati suvim zlatom). Centar prostrane visoravni na kojoj se nalazilo selo krasio je stoletni hrast Zapis, a od njega, pedesetak koraka udesno, glavni seoski sokak vodio je pravo u avliju mog domaćina. Kako sam koračao kroz selo primetio sam nešto neobično – nije bilo ni žive duše, a melodija nekog čudnog napeva strujala je vazduhom, pa ipak sam sa spremnom kamerom i desetak rolni filma u torbi preko ramena nastavio ka svojoj destinaciji. Oko hrasta napev je postajao glasniji, a neka onozemaljska magluština se odjednom spusti toliko gusta da mi zavara oči i sakrije one koji su, tad svatih, naricali. Nepokolebljiv nastavih dalje prateći glasove dok su mračne prilike lelujale oko od mene. Naposletku ovaj čudni špalir me dovede pravo do masivne kapije od kovanog gvožđa sa vratnicama koje kao da otvaraše Danteove dveri pakla. Tu crnina dobi oblik otkrivajući seljane koji su pognutih glava držali treperave sveće okolo sablasnog prizora. Na sred dvoišta, na velikom drvenom astalu prekrivenom belim, vezenim platnom stajao je otvoren mrtvački sanduk, a u njemu moj poslodavac mrtav da mrtvlji ne može biti. Oko sanduka ženskadija kuka, nariče, čupa kose, a ja prilazim pogleda prikovanog za mrtvačeve zatvorene oči i čini mi se da su one jednina stvar koju razaznajem u magli… Od tog momenta sve postaje kao san… ili možda noćna mora. Jedino što mi je zanavek urezano u sećanju je modra ruka koja se pruža iz kovčega i hvata me za zglob, ledeni stisak i još ledenije oči koje su sada otvorene i prikovane za moje i đavolski glas koji kao da kune: „Slikaj mame ti ga, slikaj!“….

Probudio sam se u bolničkoj sobi sanatorijuma posle sedam dana teške groznice, torba sa kamerom i rolnama utrošenog filma bila je na nahtkazni pored mene kao nevoljni podsetnik na grozomorni događaj. Nije mi se mililo da sam razvijam fotografije te sam ih poslao g-dinu Mariču zajedno sa vrećicom dukata i molbom da sve slike pošalje na adresu sela V….

Oktombar je, a kosa mi je i dalje bela kao sneg i u kostima mi leži jeza koju ni vatre iz peći ni debeli kožuh ne mogu da oteraju, a kamera (moje najveće blago) je zatvorena u ormanu i zaboravljena. A da li ću ikada smognuti snage da se ponovo bavim fotografijom ne znam. Samo znam da na proleće planiram da se skrasim u glavnom gradu i nađem novi početak a nadam se da će leto gospodnje 1941. biti bolje nego pređašnje.

I da ćemo se češće viđati.

U svakom slučaju, dragi moj prijatelju, hvala ti što si mi makar kroz kroz pero olakšao muke. Još jednom u nadi da će te ovo pismo naći u zdravlju i veselju i do skorog viđenja

                                                                                                           Tvoj iskreni prijatelj Dane