Велика врата била су одшкринута тек толико да лелујаву светлост згаснутог жара са огњишта помешају са меком светлошћу зоре која се тек рађала. Ноћ се као осека лагано повлачила преко дворишта задржавајући се тек око старог дуда, међу превојима плота и око бунара недовољно снажна да се супродстави свитању, али довољно тајанствена да сакрије лик особе која је хитро попут лопова, или лисице, изашла из куће. Касно лето је још увек било зелено са воћем и баштама које су зреле питоме међу сокацима још увек уснулог села Л. Први петлови, удаљени лавеж паса и још даљи хук буљине која је тражила своје легало били су једини пратиоци прилике која се провлачила између ограда, окуђница, кроз баште и воћњаке више у журби да на време стигне тамо где је наумила него из бојазни да ће је неко видети. Сеоце је остало далеко иза када се прилика заустави испред ниске капије од увезаног прућа. Десетак корака даље тамни обрис скривао је усамљену чатмару још утонулу у мрак, а тихо режање на само стопу или две од тајанственог госта непосредну опасност. И пре него што се особа одважила да уђе у двориште или одустане, тачкица светлости затрепери на вратима куће.
„Гарове, доста! “повик који је могао припадати девојчици подједнако као и старици био је довољан да заустави чувара, „оди овамо Благице. “
Жена отвори капију и крену ка маленој звезди светлости која је чекала на прагу тек тренутак или два да би затим нестала иза улазних врата.
„Помоз Бог у кућу Бабо, “назва Благица скидајући ланену мараму која јој је скривала дугу, бакарну косу прошарану тек покојом седом, увезану у чврсту плетеницу и благе очи зелене попут горског језера.
„Бог ти помогао. “, одговори жена лица тек годину или две старијег од Благичиног, али очију тамних, дубоких које су виделе векове и светове, „сад, ти знаш да су моја врата отворена у свако доба, но у Међудневнице устајем пре зоре и враћам се после сумрака, измећу Мале и Велике Госпојине траве су бујне, а сокови лековити и треба се опремити за зиму… а и никад се не зна да ли ће после зиме доћи и нешто горе. Ајде седи. “
Бабин дом састојао се само од једне просторије, куће, са озиданом оџаклијом у којој је пуцкетала ватрица док су се искричаве жишке губиле негде међу кровним гредама кућерка.
„Са’ће чај. “, рече Баба док је разгртала жар, а онда пажљиво, скутом кецеље, прихватила плехани лончић из врелог гнезда. „вода не сме да ври ако хоћеш да чај буде добар, биље се најбоље отвара када… “
Благица ако је и слушала није је чула. Седела је изгубљено попут духа на једној од хоклица крај совре, али срце као ни поглед није могла да умири. Очи су јој лутале преко храпавих, у бело окречених зидова пуних дрвених полица са теглицама и врећицама од ланеног платна, сламарице у углу собе на којој је дремао крупни, жерасти мачор, умиваоника, дрвеног капка на прозору, греда на каратавану испод црепа од ћерамиде где се на промаји сушило биље окачено попут необичног улова. А онда их поново оборила као да не зна шта ће са погледом као и са рукама.
„Чај је зготивљен, “ рече Баба спуштајучи два плехана лончета из којих се ширила арома планинског биља на ниски сто, „а сад причај своју муку.“
Благица умири поглед иако су јој се присти и даље кршили под наборима кецеље и поче да прича.
*
Дечак је по први пут био у великом граду. Штавише и оно село близу Белог Града где је живео његов ујак, који је узео у аманет да га одшколује и направи од њега човека, било је као да је закорачио у неку од прича које му је мати причала крај огњишта док је још био деран, а ово сада што се рађало пред његовим очима у рано октобарско јутро прохладно али окупано златом јесени, чинило се друмом у осмо чудо света. Ујак га је возио до газда Митине радње где је требало да изучава сарачки занат и због тога је свакако био и нервозан и уплашен и узбуђен у исто време, но ова бајка која се отварала пред њим била је много више него што је његова душа иакда сањала. Дорћол – чак је исамо име звучало необично, попут песме која се не пева него котрља преко језика. Дорћол што је значило раскршће четири друма, како му је рекао ујак, четири друма која су доносила не четири него мноштво светова стапајући их у један.
Чеза је лагано и труцкаво напредовала по градској калдрми док је шаренило пред дечаковим очима, налик неком чудном каледиоскопу, плесало заводљиву игру. Трудио се да упамти сваку слику, сваки детаљ који је видео да би могао о свему да прича матери када се врати у Л. негде око Ивандана: српске сељанке у ланеним белим кошуљама, везеним јелецима и цветним кецељама које кроз гужву одржавају равнотежу носећи обрамице са корпама пуним млека, сира и поврћа, даме са дугачким хаљинама од броката који се вукао по Бео Градској калдрми и чипканим рукавицама погледа скривеног иза обода шешира како застајкују испред излога радњи и магаза, одбљесак прозора са ниских кућа окружених баштама пуним јесењих ружа и удањења граја језика који није разумео (чуо је ујака како му каже да је тај део низ улицу Јанија, жидовска четврт и да ко дирне у чивутске цветне вртове има седам година несреће) групице дечурлије, јеврејске, циганске, српске која су се играла по прашини пиљака и свуда као претеће сенке, низаме, турске војнике, на око мирне али са прстима који су опасно добовали по кундацима пушака.
Бит-Пазар је окупљао свакога и све, свако ко је хтео да има иоле угледнију радњу, и уносну, свој посао је смештао у улице најближе Пијаци, а сви који су желели нешто да продају па били то јелењи рогови или комадић одежде Светог Петра своје муштерије проналазили су овде. А овде се у једној од бочних уличица налазила и кожарска радња газда Мите и место где су се чезе зауставиле.
Газда је био стамен човек, не толио висок колико снажан, јаких мишица и шака издржљивих налик кожи коју је обрађивао и дечаку се допао на први поглед. А тек радња ново чудо света! Шта све није видео – седла углачана попут огледала, улари украшени сребрним нитнама, каишеви са угравираним златотиском, футроле за пиштоље, каније за ножеве неколико кожуха са густим овнујским крзном оковратника поређани као војници на стражи и све прожето неодољивим мирисом коже.
„Ајд овамо, да видиш ди ћеш да учиш.“ Газда помери застор у углу радње и поведе га у праву Али-Бабину пећину. Масиван, дрвени сто на коме се налазила гомила уштављених кожа спремних за даљи рад заузимао је средину просторије, са десне стране стола један младић, тек нешто старији од самог дечака, пословао је око огромне тезге и спремао алат за мајстора: шило, велике игле за прошивање, издржљив конац, зумбу и сребрне нитне, док је прекопута њега други шегрт, старији и већ спреман за калфу на сарачком седлу обрађивао парче коже.
„Ово су Божа и Ђоле, да их слушаш јер си ти сад најмлађи, разумеш? “ упита газда а дечак са страхопоштовањем климну главом у потврди да је разумео мајсторове речи. “Биће од тебе Савчо добар шегрт видим ја.“ Рече Мита разбарушивши дечакову смеђу косу и уз осмех додаде, „ Ајде сад са Ђолетом да ти покаже где је извор да доносиш воду кад узтреба, док ја и Миле попијемо по једну и залијемо договор. Ајд сад, џада! “
*
Пролеће је уступило место лету првих дана јуна године 1862. господње. Земља је горела као да слути на неку погибељ, људи су уједали као пси, а пси се завлачили у змијске рупе завијајући као да дозивају смрт. А змије…турске змије су биле спремне да заподену рат. Баба је знала да се нешто спрема, међутим она је то знала од раније, још од оног дана јесенас када је Благица дошла до ње по савет. Биље које је брала те недеље већ је утрошено сем пар гранчица сувог босиљка које још увек висиле са каратаванских греда. Босиљак…тог дана је Благици дала босиљак да га ушије у кошуљу свог сина, и дрен и рузмарин и граб да га чувају од злих сила, заштите од болести и уграбе неку фину варошанку, али… у свом животу били су ретки тренутци када је морала да избегне истину, а још ређи када је неког морала да гледа у очи и да лаже. Благица би јој можда и опростила но мајчино срце никада неће. Благица би можда и разумела зашто је све морало да се деси баш тако, жртву коју је дала иако није знала да има избора, али мајка ће је кунути до пакла и назад. Тешко је пронаћи речи да оправдаш себе у сопственим очима и Баба је покушала да побегне од тешких мисли пребирајући по зрнима пасуља истим оним које је ономад користила да гата Благици судбину њеног детета, судбину коју је прећутала као да у њима може видети разрешење сопственог греха. Кисмет је то, а од кисмета не можеш побећи.
*
Пробудио ме је жубор, тиха вода која рони мелодију старе успаванке. Очи су биле звезде и звезде су биле очи мајке, а онда је тама дошла дубока попут чукура и спавао сам…
Снег је падао, мекан, ваздушаст али хладан као загрљај без љубави…нисам могао де се сетим руку које су ме родиле и колико су топле биле. Заборав попут зулуимћара брише сваку успомену…
Грмело је да се земља тресла, или су то можда били топови које сам једном, у неком другом животу, чуо са трвђаве. Војска тамних мисли плави моју душу, све знам али не знам мајчино име…
Можда је некада било другачије, но памћење је превртљива ствар. И оне мисли за које сам некада мислио да су моје више не постоје. Речи, туђе, стране, изввиру у мојој глави и овај дијалог мисли са душом као да је нешто што ће се тек догодити у историји неког другог света и можда их неко некада и пронађе међу својим речима. Не знам, збрка осећања збуњује ме. Знам да више нисам међу живима, али како то да осећам слатки ваздух, упијам капи кише које су понекад слане као сузе и видим облаке далеко међу врховима планина…?
Не знам…
Моја смрт није дошла лагано са умилним пољубцем старости, већ из обести туђина који су вечито свој бес калили на нејачи. Лето је било и дан који је од ране зоре треперио жегом, крчаг ми се чинио лаган у рукама док сам журио ка кладенцу да послушам мајстора и избегнем метеж ожеднелих душа, да сам само знао не бих толико журио у своје последње сате…али човек не зна своју судбу и раскрсница живота води многим путевима. Да није било лета, да није било жеге, да није било извора, да није било змија у униформи које су дошле на воду, да није било мене…ништа се од овога не би десило…
Заборавио сам да дишем оног тренутка када је моја глава додирнула утабано камење јер то и јесте био додир…није било бола, није било страха само лагани уздах вреле јунске калдрме док се моја крв мешала са прашином пута. Заборавио сам да дишем али сам видео сваку трунку светлости, сваки жилицу на зеленом лишћу храста, свако перо на крилу сокола који је летео високо под облаке…Заборавио сам да дишем лагано и неприметно као што сам заборавио мајчино име…
Како убијаш један народ? Тако што му одузмеш највећу светињу – младост, а ако је моја младост била тај данак који је требало дати да се ослободи раја онда је дајем, нек ја будем та кап која је прелила чашу, лепет крила који је покренуо олују…само…
Само да још једном могу да јој кажем да ми је жао, жао што сам је оставио саму, што јој нисам подарио унуке и мирну старост…
Остаде жал за младост…
…пуштам делиће себе да лутају кроз туђе мисли, кроз етар непознати у нади да ћу се вратити као лептир, као мрав, као трун прашине ношен ветром…као дечак од бронзе да вечито сећа на један дан и један живот…
*
Новембар је и лишће је тек почело да пада после дугог и топлог Михољског лета. Лагано ходам уз благу узбрдицу не зато што осећам своје године у костима, него зато што слојеви прошлости избијају из сваке поре овог дела града налик некој чудноватој магли, невидљивој али довољно снажној да ти стегне груди. Чак се и београдска кошава устручава да дуне овде, те лишће златасто и бакарно са тек покојим одсјајем патинастог сребра краси тротоаре. Кафеи, радње, бистрои маме заводљивим светлом но ја настављам даље узбрдо до мермерне клупе – мог места за одмор. Прохладно је па седам на хладан камен подвлачећи скутове капута да отерам студен. Питам се да ли ови људи који пролазе згурени под тежином својих брига или оне Z генерације које безбрижно испијају еспресо и зуре у трепераве екране паметних телефона у некој од кафетерија дуж улице осећају било прошлости дубоко у венама овог града? Да ли знају која је цена живота, не живота једног дечака некада давно, него живота на овим просторима? И да ли земља узима данак да би ти дала (словенску) душу? Не знам, али као што рекох превише је историје на овом месту…
Устајем са клупе, а однекуда се јави ветар који ковитла лишће и узбуркава тугу. Подижем ревере капута и још једном погледам дечака од бронзе заробљеног у једном тренутку времена и помислим да ли његова душа још лута Дорћолом, неутешна, као лептир, као мрав, као трун прашине у нечијој коси, као дечак од бронзе да вечито сећа на један дан и један живот…
Обарам поглед као да се опраштам или одајем почаст, а онда крећем корак по корак, даље, лагано, упркос кошави.
Ostavite odgovor