ДРУГОВАЦ

Поподне.
Летња олуја.
Киша туче кровове.

Сестра има троножац.
Ја стојим.
Хоћу да седим под тремом
и гледам како град
одскаче по дворишту.

Био сам мали.
Али,
памтим.

Предвече,
кад згрбљени сељаци стигну с поља,
кораком тежим од смонице;
кад се тимаре коњи,
село мирише на стајњак.

Слутим,
тај горки мирис
чува у себи нешто друго.

Бол.

Јутро.
Не гледам у постељу.
Не зовем га.

Његовог лица не сећам се.
Сећам се Друговца.

Исто је.