„Dolazi nam vrag u posetu“ – Dušan Stojmenović
Izdavač: Librum, Beograd, 2025.
Ju, kako sumorna knjiga! Ničeg lepog ovde nema sem korica, koje su zaista izuzetne.
No, bilo bi zaista čudno u knjizi sa ovakvim naslovom tražiti lepotu.
„Dolazi nam vrag u posetu“ je svojevrstan psihološki horor, gorkog ukusa, koji budi nelagodu tokom čitanja.
Zbirka se sastoji od petnaest priča koje mirišu na Kafku, Hesea, Poa, Borhesa…
U mnogima od njih snovi i java se suptilno stapaju i prožimaju, pružajući često pogrešnu percepciju realnosti, koja nije ni živopisna ni crno–bela, već nekako sumorno siva. Međutim to hladno i beživotno sivilo je izuzetno pogodno da se po njemu slika tamnim tonovima, jer pojačava otuđenost likova.
Pozadina je mahom difuzna i nebitna, služi samo kao podloga na koju se krupnim potezima nanose Iluzije, aluzije, deluzije… Okvir je uglavnom čvrst, ali neupadljiv, te je sva pažnja usmerena na likove.
Skicirajući patologiju društva i pojedinaca, a potom nanoseći i brišući silne slojeve svesnog i inesvesnog, autor vešto oslikava likove iščašene svesti.
Prikazujući dubinu ljudske duše on otkriva i osvetljava tamne strane uma i onog najgoreg u ljudima, u toj meri da se postavlja pitanje da li dobro uopšte postoji u univerzumu u kom obitavaju.
Međutim, posmatrajući širu sliku, stekla sam utisak da je od svega, pa i od samih priča i zapleta značajniji unutrašnji svet likova kojima autor poverava uloge naratora.
Reči su ogledalo njihove svesti, a priče, iako naizgled poprilično različite povezane su nevidljivim nitima zla. Oni koji ga nisu činili trpeli su ga.
No, neposrednom pripovedanju nepozdanih pripovedača ne može se u potpunost verovati. Svesno ili nesvesno oni usmeravaju na pogrešan put i zaključak. Navode oprečne informacije, zbunjuju čitaoca.
Recimo u priči „Dolazi nam vrag u posetu“ iza svedočanstva o velikoj ljubavi i bolničkim posetama, krije se ispovest o uhođenju i strašnom zločinu.
Likovi ove zbirke vođeni mahom devijantnim nagonima, koji su posledica psihičke nestabilnosti, nude mnoštvo poluinformacija koje su neretko daleko od stvarnosti, što je, u neku ruku, u potpunom skladu sa njihovim dijagnozama, te Istinu moramo da otkrivamo sami.
I bez šifarnika oboljenja, jasno se uočavaju depresija, anksiozni i bipolarni poremećaji, šizofrenije i psihoze, te PTSP.
Kao što sam već pomenula, u naslovnoj priči prikazan je psihopata koji uhodi i zlostavlja devojku, u priči „Plač moje žene“ manipulativan, psihički nestabilan lik koji se ne zaustavlja na zlostavljanju samo svoje žene, a junak priče „Izlaz“, vođen traumama iz prošlosti, zazidao je u podrumu čitavu jednu porodicu. „Mrsili su za vreme posta. Ja im to, kako kažu, nisam oprostio.“
I priča „Slajdovi u kafani“ govori o bolesti. Ne mogu da dokučim da li se ćerka ubila zbog devijantnog ponašanja majke ili je ova poludela tek nakon njene smrti, no to zapravo i nije bitno, bolest je svakako prisutna.
„Zatvoren krug“ prikazuje povratnika sa ratišta, vojnog penzionera koji tek uz svoj poslednji obrok shvata koliko je pamćenje varljivo, dok u priči „Potera“ glavni junak od samog starta sumnja u sve što opaža, pa i u svoje mišljenje.
„Pokušaj sreće“ je priča o kriminalu, patriotizmu, veri i naravno zlostavljanju, pa samim tim otkriva i čitav niz dijagnoza oba aktera.
No, da ne nabrajam priče, ima ih u sadržaju, a ja ionako sve te silne likove doživljavam kao odraz onog jednog, specifičnog naratora iz priče „Igra ogledala“ koji kaže kako je uglavnom sam. „Sam, ukoliko ne računamo moje vlastite likove koji se prelamaju, preklapaju i, kao nekom magijom, nadovezuju jedan na drugi kao dugačak niz domina.“
Dakle, kroz varijacije iste teme, koja se mahom svodi na sagledavanje granica i osvajanje, ili gubljenje slobode, svi ti odrazi, naročito oni u krivim ogledalima koji ističu u svakom od njih različite karakteristike i osobine kojih ni oni sami često nisu svesni, a koje ih oblikuju, pričaju priče o sebi, ali iz neke druge perspektive, subjektivno, ukazujući na nove horizonte. Lišeni objektivnosti, njihovi svetovi, svima sem njima, izgledaju čudno i zastrašujuće.
Prikazujući zlo u različitim oblicima, prikriveno i otvoreno, ti naratori nam polako otkrivaju i brojne primere brutalnosti. No, scene nisu eksplicitne, što dodatno pojačava osećaj nelagode, jer navodi čitaoca da sam zamišlja i konstruiše strahote umesto da se zgražava nad njima. „Sećate li se nekih svojih snova u kojimaste iz pištolja pucali u ljude koji izgledaju ovako kao ja? Poznato nam je i da ste više puta odbili ponudu za posao. Da li ste svesni da živite životom mesečara? (…) Mogu da se opkladim da se nikada niste potrudili da sami nađete neko zaposlenje i da potražite stručnu pomoć zbog onih košmara-košmara, u kojima ste vi, uzgred da dodam, uživali, i nakon kojih ste se budili sa osmehom na licu. (…) Naročito kada ste sanjali da direktoru naše renomirane specijalne škole razbijate glavu o beton.“
Ok, možda ovo i nije najbolji citat, jer je u priči „Kuća predaje“ zapravo i nema klasičnog zlostavljanja, ali ne želim da pišem o podignutim nogama iz priče „Plač moje žene“ niti o rukama iz naslovne priče.
Neretko, iako ne osaćuju kajanje i negiraju svoju krivicu, likovi pokušavaju da se opravdaju, ne toliko pred drugima koliko pred sobom. To je naročito izraženo u naslovnoj priči, u kojoj glavni lik čak svaljuje svu krivicu na žrtvu. U priči „Pokušaj sreće“ to izgleda ovako: „Sačekaće da počne dan pa će otići do svog šefa da mu kaže šta je uradio. Objasniće i razlog, naravski. Bilo je jače od njega. I dešavaju se takve stvari. Jedino ne znada li treba zbog ovoga i da se pokaje. Bilo je pitanje on ili onaj drugi. To što je bio brži, što je iskoristio slabost svog protivnika koji je zaridao, koji je oklevao, više je vrlina nego greh. Iskustvo.“
„Zatvoren krug“ pruža dve varijante opravdanja: „Možda je to što je onda mnogima ličilo na hrabrost bilo samo posledica straha, parališuće panike koja se da prevazići jedino tako što ćeš da uradiš baš ono od čega strepiš, ono što i proizvodi tu paničnu groznicu.“ Ali i: „Pa, i vi ste nas…“
Nasuprot nedostatku samokritike, kritika društva je poprilično oštra. Na udaru su mediji, pravosuđe, medicinski sektor, vojska, crkva… ali poseban akcenat je ipak na ustanovama socijalne zaštite i školskom sistemu u kom se uočava čitav niz bizarnosti.
U priči „Radoje Domanović po drugi put među Srbima“ bahatost direktorke, koja podnosi stotu jubilarnu ostavku, sjajno je prikazana rečima koje ona upućuje zbunjenom Domanoviću: „Mi se tebi kao škola uredno odužujemo. Imaš bistu na ulazu, imaš sliku u zbornici, svake godine kad je dan škole mi učenicima pročitamo nešto o tebi, i basta! I većima od tebe se ne odaje toliko priznanja. Pogledaj me, pogledaj me i zapamti ovo što ću ti teći: Ovde sam ja Radoje!“
U priči „ Kuća predaje“ glavni lik kritikuje, što usmeno što kroz poezju, anomalije sistema i to ga dovodi do ustanove koja od nepodobnih pojedinaca pravi poslušne građane. Tamo mu sagovornik obećava da će, ako pristane na ponuđene uslove, neko vreme biti statista, pa direktni učesnik događaja, a onda i slikar svog života. Potom dodaje da su, ukoliko bude marljiv i vredan, velike šanse da se oproba i kao slikar života drugih. Zauzvrat treba samo da se prepusti praznini.
„i zavolećeš sve svoje kolege, svakog ko ti bude bio direktor, svakog čoveka ove naše zemlje, a poeziju ti niko neće braniti da pišeš.“
Ukalupljeno društvo provejava kao ideal kome se teži i kom se svi moraju prilagoditi, na lakši ili teži način. Izlazak iz okvira je nedopustiv. Navikavanje na nametnutu normalnost i prihvatanje uslova pokazaće se kao najbolji, često i jedini, način za opstanak, jer je svaki pokušaj promene unapred osuđen na propast.
To se najbolje vidi u jedinoj basni ove zbirke pod nazivom „Konj i buva“ u kojoj konj ne želi da bude žrtva dosadne buve. Smatrajući da je ona niže biće, koje mu se sveti i želi da ga spusti sa oblaka na koje se on galopom popeo, pokušava da je se reši srljajući pritom iz greške u grešku. Ogorčena, ona mu se obraća glasom zdravog razuma, koji, nažalost, do njega dopire isuviše kasno. „Čak i da je mogao da progovori ne bi se odvažio na to. Jednostavno tako mu je bilo lakše.“
I u priči „Pogled nagore“ težnja za promenom završava se neslavno: „jednom je neko, jedan od onih najhrabrijih, predložio da se on sam popne gore i da izvidi situaciju. jednoglasno je ućutkan surovim metodama.“
Sa druge strane, u priči „Izlaz“ poražavajuće prihvatanje nametnog ogleda se u rečima: „Svetlo smeta mojim očima naviklim na mrak“.
Predaje se i junak priče „Kuća predaje“, isti onaj koji je svojevremeno prijavljivao direktora za mobing želeći da promeni svet. „Belina slike kao da je vremenom, dok je on govorio, postajala sve belja. Zapravo meni su se oči polako navikavale na tu belinu, koju sam donekle počeo u obrisima da primećujem i okolo sebe, i da je, zvuči pomalo čudno, osećam i u sebi.“
Kada najzad ugleda ono što želi, i glavni lik priče „Igra ogledala“ posustaje osećajući da je tu kraj i da će ostati „sam sa sobom u bezbroj varijanti sebe samog“.
Odgovor na pitanje zašto je većina priča obojena pesimizmom i defetizmom, te zašto borba izostaje, možda treba potražiti u rečima gore pomenutog lika koji u jednom trenutku kaže: „hladno mi je. ne zbog zime, već više zbog ove prozaične situacije koja nikako da se pokrene, da se pomeri. U nečemu bar da dođe do promene. Statičnost oduzima snagu. (…) Zasiti se čovek i mnogo lepših i zanimljivijih stvari nego što je sopstveni lik, pa još uz to i u bezbroj kopija. Posle nekog vremena, predvidiš reakciju i izgled svake svoje ideje. Istrošiš se. Ogledala ostaju ogledala.“
Pošto razlozi nisu tako jednostavni za analizu, a tekst se već odužio, pomenula bih još samo zanimljivu strukturu zbirke. Naime pričom „Nepredviđeni susreti“ u kojoj se ponavlja motiv udvajanja krug se zatvara. Doduše multipliciranje glavnog lika ovde se ne dešava kao u prvoj priči zbog ogledala, već zbog toga što on uporno u drugim ljudima vidi sebe.
Uznemiren tom spoznajom sebe u drugima i on naposletku diže ruke, beži od svih i bira samoizolaciju.
„Bio sam slomljen, preumoran od silnih prepoznavanja i samo(ne)dopadljivosti. Sada ni iz kuće više ne izlazim. Ni televizor odavno ne uključujem, posebno od onog dana kada sam sebe video na ekranu, kako se iz Predsedništva obraćam naciji.“
Rekoh vam-horor!
Šalu na stranu, od svega u ovoj zbirci najzanimljivije su mi bile dve ideje-prva o detektoru za snove zbog kog su mnogi odustali od sanjanja i druga o devojci koja povremeno izlazi iz okvira slike na kojoj je naslikana. Mada moram priznati da mi priče u kojima se to pominje nisu među omiljenima, i da su mi se ipak više dopale „Igra ogledala“, „Nepredviđeni susreti“ i „Kuća predaje“ sa kojom bih i završila ovaj prikaz. Naime u toj priči, na jednom mestu autor kaže: „Neverovatno je to kako je sakaćenje istine uvek ubedljivije od same istine.“ Sjajno, zar ne? No, da biste saznali da li je zaista tako moraćete da pročitate knjigu i zaključite sami.
Od mene svakako iskrena preporuka.
Ostavite odgovor