„Silazio je s brda sa velikom lakoćom. Sve što je trebalo, bilo je to, da svojim nogama prepusti da ga nose. A i misli su ga nosile, navodeći ga ka reci. Osluškivao je pažljivo, ne bi li čuo žuborenje vode. Lomljava grančica pod njegovim stopalima, odvraćala ga je od daljine kojoj se sav predao.
Oko njega se uskoro našla čistina, koja se pretvorila u veliku livadu.
A onda, bez ikakve zvučne najave, koja bi mu dala vremena da je ugleda, možda na kilometar pred njim, stvori se neka naprava od gvožđa, rekao bi.
Hučala je toliko glasno i zastrašujuće, da je morao dlanovima prekriti uši. Nikada pre tako nešto nije čuo. A ni video. Bila je velika, kao što bi bila neka kuća, ali kuća koja se kreće, juri, kao da u njoj žive sami demoni.
Taman kada se ponadao da će projuriti kraj njega, ona se naglo zaustavi, uz neko gvozdeno stenjanje.
Para koju je ispuštala u prednjem delu, koja je podsećala na glavu zmaja, obavi se oko njega. A iz utrobe tog zmaja, otvoriše se vrata. Iz njih, kao veliki jezik, ispadoše lestvice.
Ni sam ne znajući zašto, tek, on krenu uz te stepenice.
Uđe u utrobu zmaja.
A tamo, beše neki drugi svet.
Ljudi, muškarci, žene, pa i deca, koji sede u malim prostorijama, jedni naspram drugih. Kada ga ugledaše, mnogi se zaprepastiše, naročito žene.
Nije znao gde da se skloni od pogleda, pa se samo spusti na pod.
Zmaj se kretao, sa svima njima unutar sebe.
I tako, dok najednom ne zastade, brekćući. Vrata se otvoriše, i mnogi ustadoše, noseći neke prtljage uz sebe. Izlazili su iz zmaja, sa više takvih vrata.
Iziđe i on.
Pred njim se ukaza prostor sa visokim kućama svud okolo, kao klesanim od kamena, ali od kamena nisu.
Najveća kuća koju je video je seoska crkva. Njegova. Od koje je i bežao s onog brda. I sada, bežeći, od nje, našao samog vraga. Tako i treba, zaslužio je.“
Pisaća mašina se tu zaustavila. Zaustavio se i pisac. Popio je previše čaja od nane, pomisli. A oko njega, kao da beše nekakva para, izmaglica iz šolje, poput one iz lokomotive u redovima iz malopređašnjeg opisa. Još neko vreme je gledao u taj poslednji pasus, pokušavajući da ga odgonetne, kao da ne čita svoje redove. Pitao se šta je hteo time, kakvu li je to ujdurmu smislio svom junaku. I šta dalje s tim. I otkud mu uopšte to sa vozom, kada u vreme njegovog junaka vozova nije bilo. A on nije pisac futurističkih romana, koje, uzgred, prezire. Ceni maštu, iako je i ona za razmatranje, ali takve romane smatra ispraznima, tek jeftinom zabavom za površnu čitateljsku publiku. Dok njegovi čitaoci cene psihološko štivo, ono koje zadire u dubine ljudskih poriva, iako naizgled primitivnih, ali s maskom duboke promisli.
Glava, puna dubokih, pre svega teških mislu, klonu na površinu stola nekontrolisano. Izgledalo je da će se tako bolje približiti svom radu.
Kada se prenu iz sna, njegov junak je još uvek stajao pred visokim zgradama grada u kome se obreo. Krenuo je da hoda malo slobodnije, ipak oprezno i s dozom krivice što uopšte napusti svoju crkvu. Pitao se da li i u tom gradu postoji crkva i gde bi je mogao naći. Dok je još mogao da se pita…
U drugoj, isto tako polumračnoj sobi, utoliko svetlijoj, zbog svetla od ekrana, u drugom gradu, pa čak i u drugoj zemlji, sedeo je pisac, koji se više voleo nazivati književnikom, jer mu je to bilo „titularnije“, ali sa zaslugom, u odnosu na „pisca“. Po njemu, pisac može biti svako ko piše, dok književnik ne može. Samo znalci književnosti koji, uz to imaju i dar za stvaranje dela koja se, već tokom pisanja, klešu za buduća pokolenja.
Koliko god sebe video u toj viteškoj misiji, teško je mogao zadržavati glavu nad tastaturom. A kafa na dnu lončeta je bila još topla, isparavao oblačak pare.
On je tu paru udisao željno, kao oproštajni pozdrav od tekućine koju će uskoro u dva gutljaja ispiti. Jer, neće moći skoro da ustane sa stolice i spremi sebi drugu, dok ne završi ovo poglavlje pred njim na ekranu.
Titrala su mu slova pred očima kao znaci i simboli neke druge civilizacije. Nikako nije mogao da pronikne u sopstvene reči s početka pasusa. Odakle mu se junak nađe u gori zelenoj, tražeći reku u dolini?
Šta je hteo sa tim naglim ulaskom u voz? I ta voz na paru….kao da je Stivenson lično upravljao njime.
Da li je to manjak inspiracije, pa piše, poput slikara koji nabacuje četkicom boje na platno, bez reda i smisla? Moguće je da je došao u tu fazu. Pa, u to je za pisce. Pardon, književnike.
Ispio je još gutljaj svog književničkog napitka za podizanje budnosti. Iako nije lako biti budan, smišljajući novi svet u svojoj glavi.
Pisaća mašina je bila spremna nakon male pauze promišljanja svog vlasnika pisca. Kako on kaže, tako će i ona. Iako joj se čini da on baš i nema šta da kaže, pa kao da čeka pomoć od nje. Malo se zapetljao sa rečima kao ona ponekad, sa polugama za slova.
Nakon pauze, konačno je bilo spremno, i ruka pisca, i nova šolja čaja, ovog puta, crnog caja, za razbuđivanje.
Samo, ideja kuda dalje sa svojim junakom, nije mu bila jasna. Možda, da ga nekako „provuče“ kroz taj grad u koji je stigao, pa da tamo pronađe crkvu, gde će uvideti sa je uzalud bežao od samog sebe. Jer, on je ipak sveštenik koji se zavetovao, gde god bio. Ne može zarad nekih nehotičnih grehova, koji čak i nisu njegovi, tako da pobegne. Da, tako će i biti. On će mu napraviti put do crkve, ali taj put neće biti tako lak. Moraće da prođe još puno prepreka. I reka, ona mi je bila bitna. Moraće u tom novom svetu gde se obreo, da mu stvori reku. I onda, prateći svoje misli, oseti onu blagu, stvaralačku groznicu, ponavljajući iznova te reči: „stvoriti“ i „napraviti“.
Nebo je poprimalo svetlo teget boju, kao akvarel. Samo, umesto vode, na njemu se probijala svetlost. A ekran je nestrpljivo žmirkao, da bi održao svoju budnost ga dalji rad ili pak, iznenadno isključivanje iz struje. Čekao je bar neku novu književnu rečenicu. Sve što je sa tastature dolazilo, bilo je ćutanje.
Kafa je odavno ispijena. Nije bilo smisla spremati novu, jer ni prethodne nisu mnogo koristile.
A junak i dalje zapanjen pred visokim kućama. Što je toliko zabezeknut? Pa, svako bi, kome bi, spustivši se iz planine, gde je samo visoke četinare sretao, najednom pred očima iskrsli betonski divovi. A to je opet, proizašlo iz onog ubačenog pasusa, koji je iz nekog razloga dodao. Samo, taj razlog njemu je nepoznat. I kako sada da poveže u jedan smisao čoveka koji tražio reku, a upada u voz usred livade, i nađe se sam u gradu u kom sve vrvi. Možda metaforički, ti ljudi i automobili koji se kreću, postanu ta reka koju je tražio. Da, tu bi mogao da se načini „most“. A opet, razlog njegovog bega, mora biti razložan i smislen u odnosu na nastavak. Ne može čovek tek tako bežati, a da se ne zna zbog čega. Moraće mu dati on već tako dobar razlog, da bi u novom svetu našao smisao za ostanak u njemu. Ali, zbog zapleta i pouke romana, moraće mu „namestiti“ niz nevolja. Da, to će učiniti. Pritom, svide mu se ta reč – „namestiti.“
Crni čaj je promenio mesto boravka, iako nije stanje. Više nije tekućina u šolji, već tekućina u želucu jednog pisca.
A želudac mu je osetljiv na prejake čajeve, zato je pre i pio nanu, koja ga smiruje. Ali, previše smiruje, pa mu ne daje puno podstreka za ideje.
Teško je piscu ugoditi…
A junak piščev, i dalje se vrti oko sebe, ne osećajući više ni strah od nove okoline, ni čuđenje, samo poriv da zakorači dalje, gde god to bilo, ali mu nešto ne da…
Dok je premetao različite polaske svog junaka iz šume, jutro je krenulo sa svojim radnim danom. Književnici imaju tu privilegiju, da im radni dan bude noć, a jutro često ni ne primete.
Sada je bilo najvažnije da uhvati taj smisao bega iz šume. Moraće da mu da neki strah, možda i greh koji je počinio. To uvek izaziva pojačanu pozornost kod čitalaca. Da, daće mu greh. I svideše mu se te reči -„daće mu“.
Pisac je svoju nanu ispio kao lek protiv bila koji mu je naneo zajedljivi crni čaj.
Taj bol, može se reći, ipak je bio od neke koristi, jer ga je naveo na ideju da junak oseća bol za svojom šumom i svojom malom crkvom u kojoj je bio sveštenik, ali je morao načiniti žrtvu da je napusti. Jer, morao je da oseti istinsku patnju ljudi, unutar vreline ovog sveta. On je tamo, iz te male crkve u planini propovedao o ljubavi i grehu, a nije mnogo znao o njima. Na njih iga nagna jedna neobična poseta. Poseta jedne žene. Mislio je da traži pomoć od njega, a zapravo je tražila celog njega. Zašto baš njega, od svih ljudi u dolini? Što joj je baš on bio potreban? Da li ju je onaj koji se ne pominje poslao, kao iskušenje?
Ispivši još jedan gutljaj nane, oseti blaženstvo, koje stvaranje samo može doneti, kada smisao i pouka nađu svoje mesto u jednom delu. Iako još nije bio načisto da je onaj donji pasus njegov. Kao da je nekako, odrođen.
Književna jutra su tako zamagljena i zadimljena od popušenih cigareta, pa se veoma brzo razliju u čitavo prepodne, a zakače nešto i od popodneva. Cigarete nisu pre pominjane, jer sam sebe ubeđuje da ne puši. Baš kao što mnogo toga negira.
Nego, ta crkva iz gornjeg pasusa mu je bila sada najveći kamen spoticanja. Ta ideja mu je tako neprirodna njemu, kao ateisti. I odakle mu taj prethodni odeljak, uopšte? Kao da ga je pisao neki pisac iz prošlog vremena.
Ipak, jedan književnik, iako ne uzima u obzir religiju u svom životu, kao antropološku pojavu ne može da negira. Stoga, neka bude tu i ta crkva. Može on da se nosi s tim. Smestiće crkvu u kontekst psihološkog rasta junaka romana. On će bežati zapravo od dogmi koje su ga sputavale. Osim što je morao da živi kao pustinjak u šumi, još je morao biti i u nekakvoj ograđenoj tvrđavi.
Da, tako će ga osloboditi. I svide mu se ta reč „osloboditi“.
A onda, promače mu munjevita misao, tako brza, da je tek za rep mogao dotaći. A to je: “ ja sam književnik, ateista, a kreiram novi svet, iako u svojoj glavi, kao da sam upravo ja onaj u koga ne verujem. Znači li to da on ima prava da ne veruje u mene?“
Pisac je već smislio put kojim će odvesti svog junaka do mesta gde će ga uveriti da je taj novi svet i dalje onaj kome i on pripada, ako i on želi da prihvati taj svet. Vodiće ga po gradu, da vidi svu lepotu i svu ružnoću života kakav jeste. Pokazivaće mu ulice i sokake koje ni sam još nikad nije video. Mora priznati da taj prizor, toliko visoke zgrade, ti modeli automobila kakvi se, koliko zna, još nisu proizveli, kao da nije opisao on, već neki pisac iz budućeg vremena.
Književnik je osetio glad. Ali, ne onu stvaralačku, koja ga je do skoro gonila, već onu, koja mu nalažu sopstvena creva.
Isključi iz struje svoj kompjuter. Ekran u neverici zatreperi, nakon toliko sati rada, iako pomalo ispraznog, a kućište mašine prilikom gašenja glasno zevnu.
Zevnu i književnik.
Iz papirne kese izruči u veliku posudu ovsene pahuljice, preli ih jogurtom i bez apetita pojede. Pregladneo je. A i radije bi pojeo kajganu od bar pet jaja.
Pisac je doveo svog junaka u neki ćorsokak, koji nije mogao ni svojom piščevom maštom da zamisli. Zato i ni ćorsokak. A i pisaća mašina je zamuckivala, zbunjena preletanjem njegovih prstiju, spajajući dva po dva, kako samoglasnika, tako i suglasnika, preskačući zareze, tačke, a kucajući znak pitanja tamo gde mu nije mesto.
Junak romana se nekako iskobeljao, sam, samcit iz ćorsokaka, pa nastavio da i dalje luta između velikih zgrada, plašeći se onih mesta gde ljudi čekaju ispred stubova sa trepćućim svetlima u crvenoj i zelenoj boji.
Daleko je bila sada njegova šuma, njihova mala crkva, gde je bio svoj na svome.
Ovde, u novom svetu, pružalo se pred njim puno puteva i mogućnosti, istini za volju. Ali, baš zato nije osećao slobodu. Nije mogao da bude svoj. Osećao je da je sada još veći grešnik, koji je u nemoći, bežeći od svog, jedinog Boga, sada postao ničiji i svačiji.
Sada ga svakakvi bogovi mogu vodati kako im volja i kako im naiđe inspiracija.
Ivana Maj
Ostavite odgovor