na životne periode često gledam kao na talase, neki te zapljusne toliko jako da jedva ustaneš a neki samo dotakne.
Mene je ovaj dobro zapljusnuo i bacio, kada osećaš da stagniraš dovodiš u pitanje i svoj identitet vrlo često.
Osvrneš se ne samo na trenutnu situaciju već na svako polje svog života, u svemu nalaziš potrebu za promenom, preispitivanjem, kajanjem.
Ja samo mislim o tome kako me je umorilo da čekam, da se nadam, da očekujem pozive, poruke, da jednim okom čitam knjigu a drugo mi treperi na svako svetlo telefona.
Osetiš se samo kao da ne postoji neko pred kim možeš da se raspadneš i budeš slomljen dok se ne sastaviš.
I tako kroz to vreme koje provedeš sam sa svojom glavom a u njoj pregršt misli, pomisliš kako nikog nije briga, ali ona istinska briga, ne ona puka briga koja je tu reda radi.
Ostavite odgovor