Мој народ сам узвишен, дичан,
остављен на сред раскршћа,
бритка сабља Обилић Милоша,
крсташ барјак Бошка Југовића.
Дрско пријети отргнута рука
испод топлог мајчиног скута
злотвору, туђинцу, тиранину
у страну куго, склони се с пута.
Васкрсла хајдучка мишица,
тврде руке жуљевите голе
пред којим се Цариград тресе,
тим црним сељаком из Тополе.
Из расутог ће пепела и праха
васколико српство да се диже,
бисере славе златом опточене
из огња и крви поново да ниже.
Мој народ сам, с вјером у Бога
пркосно између запада и истока,
погледа упртог у звјездано небо
док рана крвари дубока, дубока.
Мира Којић Ђорђевић
Ostavite odgovor